Ђоковићев претходник из војвођанског села, тенисер Момчило Тапавица, први Србин са олимпијском медаљом

Многи Срби нису чули за Момчила Тапавицу, па ни за село Надаљ у којем је рођен, али све док буде горео олимпијски пламен и бдуе путева којим се иде у ово место тачно на средини Војводине, у његову славу најгласније говориће управо Надаљчани.

<!—->Још је Наполеон у аустријским ратовима упознао шајкаше из овог краја. Па се чини да је њихову снагу и луду храброст наследио и Тапавица. Ипак, прича о њему рачва се успешно у више праваца, па су и изданци његовог ума данас симболи градова.

„Био је ђак генерације и у основној школи, и у средњој школи коју ће завршити у Новом Саду у некадашњој Великој православној гимназији, односно данашњој Змај Јовиној гимназији. Касније ће отићи на студије архитектуре у Будимпешти“, говори историчар Срђан Бошковић.

Управо га атлетизам и препоручује као једног од 13 чланова, који ће представљати Угарску на Олимпијским играма.

„Био је врло истакнут и поприлично снажан по својој грађи. У неким записима стоји да у време служења војног рока у Будимпешти где је служио као гардиста, да је демонстрирао своју снагу тако што би ухватио два питомца и испод мишке их носио трчећи око полигона за гађање“, описује га Дејан Корцеба из Дома културе у Србобрану и додаје:

„Рвање грчко-римским стилом, затим подизање тегова, са једном и са две руке, исто тако и у атлетици у више дисциплина, између осталог скок удаљ и бацање кугле“, каже Корцеба.

„Међутим, без обзира на ту тешку повреду, он је истог послеподнева учесттвовао у подизању тегова са две руке, где је подигао тег од 80 килограма практично користећи само једну руку“, каже Корцеба.

Управо га атлетизам и препоручује као једног од 13 чланова, који ће представљати Угарску на олимпијским играма.

Иако се такмичио под заставом Угарске, историја памти Тапавицу као првог Србина и Словена који је освојио медаљу на првим модерним олимпијским играма у Атини. Тачно 112 година пре свог прослављеног сународника Новака Ђоковића, он је успео да се овенча бронзаном медаљом, али ово није једина дисциплина у којој је имао успеха.

Сем спорта, значајан доринос и у архитектури

Велики допринос Тапавица је оставио и као архитекта, зато оправдава дефиницију ренесансног човека. До краја живота он је остао веран свом родном Надаљу и помагао га је на сваки начин, зато се мештани овог места труде да на сваки начин очувају успомену на њега, и да о томе уче и нове генерације.

Учитељица Соња Стојиновић навела је његов допринос за локалну заједницу.

“Најзначајније ствари које је урадио за нас је израда атарских путева, то што се самостално понудио да изради рестаурацију наше православне цркве у Надаљу“, рекла је Стојиновићева.

„У Новом Саду је подигао, може се рећи, један од најлепших и најзнаменитијих објеката. То је данашња зграда Матице Српске, која је била намењена да се по легату Марије Трандафил Поповић, буде заправо сиротиште“, прича историчар Срђан Бошковић.

Величан широм бивше Југославије

Историја бележи да се повукао само једном, али и то је био потез шампиона. Након Другог светског рата, преселио се у Истру. Умро је у Пули, 1949. године. Његове бисте налазе се у многим градовима бивше Југославије, ипак, најважније сведочанство великана чувају у његовом селу.

„Он је на позив црногорског краља Николе, урадио Народну банку на Цетињу, пројектовао је колашински пут, обнављао је многе зграде тамо”, рекла је Милица Тапавица Томић.

Његови потомци, међу којима је и Милица, поносни су на наслеђе претка, па је свако спортско такмичење прилика да се окупе и поведу разговор о њему.

„Мој отац који је пратио доста спорт је подсећао. Ја умем да се нашалим са својим сином како није макар тим спорстким духом вођен давног претка наставио, али није“, каже Милица у шали.

Али гени су чудо, па је сигурно да ће једнога дана неко наставити том стазом. Када прича о њему, осмех се шири и каже – није мала ствар када у родослову имаш узора и правог олимпијског шампиона.

Izvor: rts.rs