„Бели Венчац: Од стене до симбола“

-Парк скулптура: Највећа галерија на отвореном –

Новнар: Маја Томковић

 

Замислите музеј у коме нема зидова, музеј коме кров чини небо, а експонати се мењају онако како се мењају сунце, киша и годишња доба. Управо такав музеј јесте Парк Буковичке Бање.

Више од 70 монументалних дела, исклесаних у чувеном снежно-белом венчачком мермеру, чини простор где су своје трајне трагове оставили највећи мајстори југословенске и светске модерне уметности.

Али, како данас читамо тај мермер? Да ли је овај парк само лепа туристичка разгледница или је реч о једном од најважнијих културних сведочанстава прошлог века које и даље живи са нама?

О тајнама венчачког мермера, слободи уметничког изражавања на отвореном и суживоту природе и скулптуре, разговарамо са Тањом Вићентић, историчарком уметности.

На самом почетку, да се осврнемо на тај историјски тренутак из 1966. године када је све почело. – Установљењу Симпозијума у мермеру „Венчац” претходиле су изложбе скулптура у Парку Буковичке Бање 1964. и 1965. године, покренуте на иницијативу Александра Ђоновића, у сарадњи са Удружењем ликовних уметника Србије (УЛУС). Изложба под називом „Скулптура у слободном простору” првобитно је била приказана у Пионирском парку у Београду. Затим је, на иницијативу Александра Ђоновића, пребачена код нас, у Парк Буковичке Бање у Аранђеловцу. То се показало као добра пракса и било је одлично прихваћено. То је заправо била иницијална каписла за оснивање симпозијума и за његово дуго трајање. Оно што су били главни услови јесте то што је Аранђеловац био богат природним ресурсима – дакле, мермером са оближњег Венчаца – као и овим уређеним пејзажом, односно Парком Буковичке Бање. То су била два основна услова да се овај симпозијум установи и да започне са реализацијом.

Како из данашње перспективе историчара уметности изгледа тај храбри културни експеримент и зашто је Аранђеловац успео да постане оно што су за свет били Сполето или Отерло?

• Из данашње перспективе, када сагледамо културно-историјски и друштвено-политички контекст тадашње Југославије, то је био донекле очекиван подухват. Нешто што се малтене подразумевало у складу са државном политиком тадашње социјалистичке Југославије. Искрено речено, покретачима у то време сигурно није било лако. Било је потребно много ентузијазма, упорности, али и политичког слуха и државне потпоре да би се један такав симпозијум установио, и да би се једна таква смотра југословенске уметности, као што је „Мермер и звуци”, одржала. Да бисмо схватили то време, потребно је да се присетимо да су шездесете године 20. века, у складу са културном политиком тадашње Југославије, подразумевале основну идеју „култура за све”, односно „уметност народу”. За разлику од претходних периода, када су представници елитне буржоазије и истакнути појединци имали ексклузивно право на уметност и културу, која је била приступачна само тим елитним слојевима, у овом новом времену до шездесетих година идеја је била да уметност буде приступачна свим људима и доступна свима. На тај начин уметност излази из приватне сфере и преноси се у јавну сферу, постајући доступна свима.Треба имати на уму да смотра уметности „Мермер и звуци” тада није била изолована појава. То је био тренд тог времена. Управо су манифестације и смотре биле заштитни знак тадашње државне културне политике. Постојале су смотре филма, смотре ликовног стваралаштва, књижевног стваралаштва… Смотра „Мермер и звуци” била је само једна од њих, али велика је прича и успех – па и раритет – да је таква манифестација успела да се одржи до данас, упркос свим успонима и падовима.

Како скулптура комуницира са пејзажом и урбанизмом бање?

• Да, то је посебно интересантна тема. Наш Парк Буковичке Бање је специфичан по томе што има више историјских слојева и семантичких значења. Парк је почео да се развија још деведесетих година 19. века. Прво препознајемо његово значење кроз династички топос Обреновића. Затим, четрдесетих и педесетих година, он условно речено постаје јавно добро где се простор плански уређује како би био приступачан свим друштвеним слојевима. Онда долази онај чаробни, „златни период” бање између два светска рата, током тридесетих година, када се простор потпуно модерно уређује и постаје монденско место и стециште елитних грађанских слојева.И на крају, шездесетих година 20. века, долази до његове потпуне трансформације. Парк који је до тада био дворски парк и постојао као јасно уређени систем, мења се. Настају монументалне мермерне скулптуре од венчачког мермера које уносе монументалне димензије у простор. Парк потпуно мења своје значење и постаје парк скулптура. За многе је то значење доминантно и дан-данас. Сада уметничка дела постају доминантна – фокус је на томе да уметници долазе, раде, реализују своје уметничке идеје и замисли у мермеру и сами одређују место где ће те скулптуре бити постављене. Значи, долази до потпуне деконструкције ранијих значења где је простор био чисто парковски простор, а сада је фокус на уметничком делу, које постаје главно тежиште парка скулптура. Управо та синергија природе и уметности и дан-данас изазива велико одушевљење код посетилаца.

Формирање оваквих паркова скулптура у свету заправо није била уобичајена појава у то време?

• Тако је, то није била уобичајена појава. Година која је негде одредила постављање скулптура у јавном простору и промишљање о начину интеракције уметничких дела са посматрачем јесте 1977. година, када је у Јоркширу у Великој Британији отворен први званични парк скулптура. Тамо се промовисао нови модел уређеног пејзажа и популарисао концепт „музеја без зидова”, где су експонати изложени на отвореном и у јавном простору, а главна идеја је била да уметност буде доступна сваком посматрачу. Посетиоци тог парка могу да посматрају како се уметничко дело мења у зависности од доба дана или годишњег доба. Код нас, паркови скулптура настају још шездесетих година! Зато можемо рећи да је у регионалним оквирима ово свакако раритетна појава, а ова збирка скулптура представља један потпуно посебан идентитет.

Колико амбијент Буковичке Бање мења нашу перцепцију и доживљај тих монументалних форми?

• У потпуности мења. Зато што је сваки уметник сам бирао и одредио место где ће се скулптура налазити. Посебан пример, који је мени интересантан, а посетиоцима можда још и више, јесте скулптура „Дијалог” (аутора Станислава Ханзика) или скулптуре Матије Вуковића, које се налазе у непосредној близини главног улаза у парк, код Шарене капије. Уметник је сам одредио место тог дијалога. Та скулптурална целина представља једну врсту позорнице где су посматрачи публика, док сценографију чини сам парк и зеленило око скулптуре. У току различитих делова дана мења се и сама перцепција тог дела, а цела скулптурална целина на том тачно одређеном месту по избору уметника савршено функционише.

Збирка у парку није јединствена по стилу, и једна од њених главних карактеристика је разноликост. Да ли бисте то подвели под њен квалитет?

• Ја сматрам да је то један од највећих квалитета које ова збирка има, јер су ту заступљене веома разнородне ликовне поетике. Сви уметници – не само српски и југословенски, већ и они са иностране сцене – гостовали су и оставили своја дела. Тематски, ту имамо распон од условно речено портрета, преко женских ликова, тема мајчинства, акта, па све до анималистике. Најбројније су модернистичке скулптуре и управо скулптуре које имају асоцијативно значење, затим скулптуре симболизма и алегорије. У тој разнородности лежи лепота и значај ове збирке, где су уметници своје идеје и замисли остварили у једном јединственом, истом материјалу.

Како је овај простор успео да помири тако различите ауторске сензибилитете у једном материјалу – белом мермеру?

• Да, венчачки мермер је посебно интересантан вајарима. Они га често називају материјалом „од Бога даним” за извођење скулптура и јако га воле. То је калцијум-карбонат кристалне структуре и то је камен који изузетно упија светлост. Зато је велики изазов и вајари воле овај материјал. Истражујући о вајарима и њиховим опусима, видимо да је већина њих извела своје замисли и идеје у овом материјалу.Интересантно је да за многе од њих, попут Лина Чадвика (Лyнн Цхадwицк), мермер није био примарни материјал у стваралаштву. Рецимо, конкретно Лин Чадвик се скоро читав живот бавио металом, али у својим делима која је извео у Аранђеловцу, његове идеје су у потпуности реализоване. За то свакако можемо захвалити самим уметницима и њиховим идејама, али и мајсторима клесарима који су били на услузи уметницима и помагали им. Данас је мало вајара који у потпуности сами клесањем изводе своју скулптуру, али у тим првим деценијама, почевши од 1966. године, уметници су сами изводили своје скулптуре у овом материјалу. Чак и данас, у интервјуима и разговорима са њима, они незаобилазно понављају да је то један од најлепших материјала за израду скулптуре.

Које скулптуре бисте ви као историчарка уметности издвојили у Парку Буковичке Бање, а да носе важну естетску или симболичку поруку?

• На основу мог искуства током стручних вођења која организујемо (традиционално за Сретење), осећам да је публици и свим циљним групама најинтересантнија скулптура „Дијалог песника и девојке”. Када им се објасни та идеја коју је Станислав Ханзик извео у потпуности – а његове скулптуре су познате у парковима широм света – посетиоци парка буду заиста одушевљени. Пошто је збирка разнородна, скулптуре Матије Вуковића такође и данас привлаче велику пажњу.Са друге стране, апстрактне скулптуре су мање прихватљиве на први поглед. Посетиоци који нису из струке их мало мање разумеју, али управо та питања и дијалог доприносе да свако нађе скулптуру која му се највише свиђа. Посетиоци воле причу о скулптурама и морам рећи да је овом парку неопходан музејски водич који ће бити стално на услузи свим циљним групама, како би им пренео идеје прилагођене њиховом нивоу разумевања. То је пракса која постоји у свим земљама које имају овако драгоцено културно наслеђе.

Које скулптуре у парку раније нису изазивале толико пажње, а заслужују је?

• Мислим да су све скулптуре некако нашле пут до публике. Неко воли нешто што је мистично, што није на први поглед јасно читљиво, а неко опет воли конкретну, јасну поруку која се види одмах. У ових 78 скулптура које чине збирку има за свакога по нешто. Током вођења, деца, па и одрасли, проналазе уметничко дело које им је најинтересантније. Посебно је интересантно слушати та искуства. Ми често кажемо, посебно у раду са децом, да свако има право да уметничко дело сагледа и протумачи на свој начин, онако како га он осећа.

Дечја машта чини свашта. Које скулптуре деци највише привлаче пажњу?

• Да, деца највише воле анималистичке представе. Посебно им је интересантна скулптура дивље свиње са прасићима, говече, и наравно, воле скулптуре на које могу да се пењу и остваре директну интеракцију. За њих је важно да то буду конкретне и препознатљиве ствари.

Већ неколико година ради се конзервација одређених скулптура кроз пројекат „Траг у камену”. Докле се стигло са тим пројектом?

• Народни музеј у Аранђеловцу је успео да за ових 6 година обради више од половине од укупно 78 скулптура и да санира највеће проблеме. То је посао који непрекидно траје, јер оно што је конзервирано и рестаурирано мора и да се одржава. Сваке године је потребно редовно прање скулптура које су саниране. У наредном периоду остала нам је још друга половина збирке, уз редовно одржавање. Такође, један од великих задатака јесте стабилизација појединих скулптура. Прошло је већ пола века од када су прве скулптуре постављене у парку. Због природних услова, али и непрекидне интеракције посматрача и посетилаца, неке скулптуре више нису потпуно стабилне. Зато имамо пројекат за наредне године који ће решити те проблеме са статиком. Народни музеј је 2020. године преузео бригу и старање над овим драгоценим културним наслеђем. Захваљујући изузетној манифестацији Смотра уметности „Мермер и звуци” ми данас имамо ово драгоцено наслеђе, а захваљујући Народном музеју у Аранђеловцу оно је и сачувано.

Иза нас се налази скулптура за коју многи кажу да личи на јаје?

• Да, то је скулптура „Рађање” (аутор: Франческо Отаро). Та скулптура је конзервирана, али је и ограђена управо из безбедносних разлога, јер се њена стабилност мора додатно проверити. Постоји још скулптура у парку које захтевају сличан приступ, и зато нам је потребан пројекат којим ћемо проверити и осигурати стабилност свих скулптура у парку.

Да ли дигитализација и QР кодови успешно компензују недостатак музејског водича на самом терену и како данас адекватно презентовати ову збирку млађим генерацијама?

• Кроз пројекат „Научи и сачувај”, Народни музеј је успео да користећи савремене технологије приближи збирку млађим генерацијама. Поред сваке скулптуре се налази инфо-табла са QР кодом који пружа основне информације, али и много више од тога: старе фотографије, новинске чланке, као и детаље о самом вајару који је скулптуру израдио. Многи посетиоци парка су реаговали са одушевљењем јер сада имају прилику да све прате на лицу места, а постављен је и сајт преко којег могу да истражују оно што их занима. Чак постоје и аудио-водичи, па ако неко не жели класичну причу кустоса, може са слушалицама или преко телефона да прође кроз цео парк.Међутим, моје искуство показује да су жива реч и непосредан контакт са публиком незаменљиви. Посетиоци то сами истичу сваки пут када организујемо стручна вођења. Та непосредност је важна јер људи воле да постављају потпедна питања и да заједно пролазимо кроз збирку. Наша традиционална стручна вођења за Сретење изазивају велико интересовање; долазе људи из целе Србије, а Аранђеловчани су увек присутни у великом броју.Зато понављам да је стално присуство музејског водича у Парку Буковичке Бање неопходно. На тај начин би се туристичка понуда подигла на виши ниво, а видљивост овог драгоценог културног наслеђа би се проширила на све групе посетилаца.

„Ovaj tekst je deo  projekta „Beli Venčac: Od stene do simbola“ koji je sufinansiran iz Budžeta Opštine Aranđelovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”