Beli Venčac: Od stene do simbola – Klesarski kod –

Beli Venčac: Od stene do simbola

– Klesarski kod –
novinar: Maja Tomković

 

Većina ljudi, kada stane ispred skulpture, vidi samo ime potpisano na postolju – ime umetnika,
vajara. Ono što ostaje nevidljivo jeste ruka koja je tom delu dala fizički oblik, ruka majstora klesara. Klesari su nevidljivi koautori vajara, jer njihove ruke pretvaraju gipsane modele
umetnika u monumentalna kamena dela.
Skulpture koje već decenijama krase Park Bukovičke banje nisu samo delo slavnih vajara čija
imena stoje na postoljima. One su plod duboke simbioze sa nevidljivim herojima iz senke –
lokalnim majstorima klesarima.
„Koristili smo, naravno, najviše resurse preduzeća ‘Venčac’, a i radna snaga, odnosno asistenti
vajarima, bili su takođe radnici ‘Venčaca’, uglavnom kamenoresci”, priseća se Slobodan
Nedeljković, nekadašnji direktor Smotre umetnosti „Mermer i zvuci”.
Dok su umetnici sanjali formu, ovi tihi koautori su krotili ćudljivi venčački mermer, radili najteže,
grubo klesanje i učili akademce tajnama žile kamena.

Spoj umetničke vizije i klesarske mudrosti
„Moram da naglasim da je Aranđelovac i u bivšoj Jugoslaviji, a sigurno i u Srbiji, bio centar
industrije kamena. To se vidi kako po onome što se proizvodi, tako i po brojnim privrednim
društvima i privatnicima koji se bave obradom kamena. Zaista nigde nema toliko velikog broja
ljudi koji to rade – ja poznajem celu Srbiju, ali do pre dvadesetak godina u svakom selu je bilo
ljudi koji su znali ručno da obrađuju kamen. Moj pokojni otac je ručno obrađivao kamen, kasnije
je radio u ‘Venčacu’ na tome, tako da je dosta tih lokalnih klesara sarađivalo sa vajarima
objašnjava geolog Rajko Kondžulović.
Kondžulović dodaje da su vajari pažljivo birali blokove na samom kopu:
Vajari su, među blokovima koji su izvađeni na kopu gde se vršila eksploatacija arhitektonskog
kamena, birali ono što njima odgovara, kako po veličini, tako i po strukturno-teksturnim
karakteristikama same stene. Iz priča znam da su imali vrlo dobru saradnju i da su im klesari sa
ovog lokalnog područja mnogo pomagali. Jedna stvar je kada treba skinuti višak mase da se
dođe do oblika koji su oni zamislili, ali lično mislim da su lokalni majstori bolje poznavali kamen
nego vajari. Znali su šta se od njega može uraditi i u kojim pravcima. Oni znaju kako da obrađuju
materijal, ali vajar zna šta hoće da dobije, a to što je zamislio na kraju ostvaruju pravi majstori.”
Skulpture u Parku Bukovičke banje već šest decenija predstavljaju veoma poseban muzej na
otvorenom. U okviru simpozijuma „Beli Venčac” stvarali su brojni domaći i strani vajari. Na listu

umetnika koji daju doprinos ovom simpozijumu upisao se i Dragan Rajšić, vanredni profesor na
Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
– Ja živim u neposrednom komšiluku Aranđelovca, to jest u Sopotu, tako da od mladalačkih
dana šetam ovim parkom – kaže profesor Rajšić. – Godinama mi je ovo jedno od dražih mesta u
Aranđelovcu koje posetim čim imam malo vremena. Obiđem park i ovu zaista fascinantnu
kolekciju skulptura, koja je jedinstvena u regionu i vredna svakog poštovanja i divljenja.
Koliki je izazov za jednog umetnika da radi u belom mermeru?
– Veliki. Ovaj predivni venčački mermer zapravo uliva veliko poštovanje svojom belinom,
mirnoćom i tim svetlosivim prelazima. Možda se kompletan doživljaj stekne tek na kraju
simpozijuma, ali za sada osećam mirnoću, stabilnost i sigurnost.
Kakav trag u kamenu ćete vi ostaviti na ovogodišnjem simpozijumu „Beli Venčac”?
– Moj rad nosi naziv „Tačka”. Zapravo, ovom mojom apstraktnom kompozicijom i skulpturom,
kao i samim njenim nazivom, pokušavam da ukažem na to da tačka zapravo ne postoji. U
različitim kontekstima i vremenima, svi naši radovi, postupci ili ono što će beležiti istorija
umetnosti (ili društvena istorija) uvek će se iščitavati na poseban način. E sad, to ostavljamo
posmatračima i posetiocima parka kada budu prolazili godinama, a naravno, ostaje i taj lični
doživljaj.
Počeli ste prvog avgusta, kako teku radovi na stvaranju jedne skulpture?
– Napomenuo bih da je organizacija izuzetna. Organizator, opština Aranđelovac, zaista se
potrudio i svi segmenti organizacije su odlični. Kamen je pripremljen, isečen i formatiran na
grube mere. Sada je u toku prvi deo rada, a pošto se skulptura sastoji iz više segmenata koji se
slažu jedan na drugi, tako ćemo na kraju dobiti celinu. Sve ide dobro, sada radim najzahtevniji
deo, dok će ostali elementi kasnije biti manje zahtevni.
Pre konačne skulpture i pre vašeg rada, potrebne su i neke druge pripreme?
– Pa jeste, klesar Ivan Đorđević iz Aranđelovca pružio mi je izuzetnu asistenciju. Potrudio se oko
pripreme, sečenja i formatiranja grubog rada, što je obavljeno mašinama za sečenje kamena.
Ovaj deo posla sada radim ručnim alatima u parku.

Iz umetničko-klesarske radionice „Naslednik”
Dok vajar sanja u glini, gipsu ili skicama, klesar je taj koji mora da razume anatomiju kamena,
njegovu ćud, skrivene pukotine i žile. U umetničko-klesarskoj radionici „Naslednik” u banji, o
tajnama ovog zanata razgovaramo sa vlasnikom Ivanom Đorđevićem, koji već više od tri
decenije sarađuje sa vajarima na simpozijumu „Beli Venčac”.

Ivane, kako izgleda taj prvi trenutak upoznavanja sa vajarom i šta osetite kada vidite maketu
koju vam donesu?
– Znate kako, radim posao koji volim i onda je to jako lepo. Smotra „Mermer i zvuci” ima svoj žiri
koji bira vajare. Oni dođu, ali prvenstveno tražimo da nam unapred pošalju crtež ili maketu. Mi
to sagledamo da vidimo da li raspolažemo odgovarajućim materijalom, jer sve zavisi od formata
koji su u pitanju. Onda, naravno, dođe i vajar. Porazgovaramo sa njim da vidimo šta očekuje,
koliko teži preciznosti i da li želi da to izgleda apstraktno ili malo drugačije. On je autor tog dela,
na nama je da ga saslušamo i vidimo kako možemo da mu izađemo u susret, da se dogovorimo
odakle ćemo početi. Mi mu pomažemo oko pratećih elemenata, a on radi onaj glavni, autorski
deo.
Vajar ne mora uvek lično da kleše svoje delo. On može samo da dođe, donese idejno rešenje i
malu maketu, a mi onda odatle prenosimo mere, uveličavamo formu, radimo na njoj i tako
dolazimo do cele skulpture.
Prvo gledate tehničku izvodljivost ili dušu samog dela?
– Gleda se i jedno i drugo. Analiziramo kako ćemo to izvesti i kako da primenimo materijal koji
imamo na raspolaganju. Naravno, mora da se sagleda i ta duša, ta umetnička crta koja uvek
mora da postoji, pa je zato pristup veoma ozbiljan. Svakom poslu kojem se priđe ozbiljno, on će
na kraju tako i izgledati. Pogotovo kada su skulpture u pitanju, svaki pristup je maksimalno
ozbiljan od početka do kraja kako bi se dobio vrhunski kvalitet. Eto, to je to.
Postoje li delovi gde vam umetnik prepušta potpunu slobodu?
– Naravno. Sa ovih trideset i nešto godina rada stekao sam poverenje, pa mi autori ostave
slobodu za jedan deo posla. Bilo da je u pitanju figura ili neki torzo, sve zavisi o čemu se radi i
kakav pokret ima, postoje detalji o kojima tokom rada odlučujem potpuno sam. Naravno, sve
osnovne tačke i ključne smernice daje autor, koji naglašava šta i kako treba da se uradi.
Kada uveličavamo skulpturu, idemo po razmeri. To je specifična tehnika koju samo oko može da
oceni. Ne može se tu sve izmeriti metrom i šestarom. Jednostavno, gledajući taj mali model, vi u
onom velikom bloku kamena već morate prepoznati gotovu skulpturu. Posle 30 godina rada to
ide lakše, ali odgovornost je uvek ogromna.

Izazovi koji pomeraju granice

Da li su vajari pred vas ikada stavljali nemoguće zahteve koje niste mogli da ispunite?
– Ne, obično smo sve što je traženo do sada uspešno uradili. Čak je pre nekoliko godina dolazio i
jedan vajar iz Amerike koji kombinuje keramiku i kamen. On je već duže od 30 godina imao ideju

za tu skulpturu i nudio je na simpozijumima širom sveta, ali niko nije hteo da se uhvati u koštac
sa tim.
Skulptura je bila zamišljena kao jedan veliki pravougaonik od rustičnog kamena sa otvorima
kroz koje se unutra vidi njegova keramika obasjana prirodnom svetlošću. Kada nam je objasnio
svoju zamisao, mi smo mu izašli u susret i on je bio neizmerno zadovoljan. To je bio jedan od
onih zaista ozbiljnih i specifičnih zahteva na Smotri.
Mermer izgleda večno, ali je u stvari krhak i nepredvidiv. Šta radite kada unutar bloka naiđete
na skrivenu pukotinu?
– Tu je potrebno imati i malo sreće. Ako pre rada procenimo da materijal ne obećava i da ima
unutrašnje pukotine, mi ga uopšte ne uzimamo. Ipak, dešavalo se da tokom rada naiđemo na
skriveni problem unutra. Takav problem može potpuno da promeni koncepciju rada i da nas
povuče u nekom novom pravcu, pa na kraju ispadne i mnogo bolje nego što smo planirali. U
ovom poslu ništa se ne dešava slučajno. Na kraju se dobije bolji rezultat, samo čovek treba da
ume da se snađe u toj situaciji.

U završnici nema mesta za vazduh

Koji je deo procesa najopasniji za kamen? Da li je to početno, grubo oblikovanje blokova ili
finalni, fini rad?
– Na početku ostavljamo višak materijala, pa je odgovornost malo manja jer svuda imamo
prostora za manevar. Međutim, kako se približavamo završnici, sklanjamo sav višak i tada više
nema mesta za grešku. Kada čistimo te poslednje slojeve, u igri ostaje svega nekoliko milimetara
mramora i upravo tim finim doterivanjem dobijamo skulpturu.
Zbog toga završnica nosi najveću odgovornost. Tu zaista moramo biti nežni. U toj finalnoj fazi
između kamena i mene, slikovito rečeno, ne sme da ima vazduha. Moramo biti potpuno spojeni.
Ako u toj fazi nešto ne razumete ili pogrešno protumačite, to će se odmah videti na gotovom
radu. Dobra priprema je uvek 80% završenog posla.
Da li ste kroz godine dobro upoznali venčački mermer?
– Kako da ne. Venčački mermer je naš ponos, a ima ga bukvalno svuda po svetu – od Amerike i
Francuske, pa sve do Kine. Izuzetno je kvalitetan sa visokim procentom kalcijuma. Međutim, u
pitanju je krupnozrnast materijal koji ume da se suprotstavlja radu. Nije on baš tako „sladak” za
klesanje kao, na primer, makedonski mermer iz Prilepa, koji ima finu, šećerastu strukturu.
Venčac na pojedinim delovima ume da bude nepredvidiv. Kada tek izvadite blok iz majdana, on
u sebi nosi takozvanu majdansku vlagu i tada se kroz njega prolazi mnogo lakše. Ali ako on stoji
i čeka nekoliko godina, kamen se na suncu i vazduhu „opeče” i sazri kroz prirodni proces

impregnacije. Tada postaje slojevit – na nekim mestima dletom prolazite sa lakoćom, a na
drugim naiđete na žestok otpor. Zahteva da stalno budete prisutni i da ga korak po korak
savladavate.

Kada dleto oživi kamen

Kakav je zvuk kada dleto pogodi pravu, a kakav kada pogodi pogrešnu žilu?
– To se odmah vidi, oči to u trenutku primete po tome kako materijal otpada. Pošto je mermer
slojevit, moramo tačno da procenimo sa koje strane treba da udarimo kako bi se on lepše
odvalio i pravilno otpao. Ako ga udarimo kontra od njegove prirodne strukture, to neće biti
dobro. Zato mu tražimo ono što se u našem zanatu zove „voda i pioda”, što svaki kamen sadrži u
sebi. Moramo to izuzetno dobro da poznajemo.
Ovaj posao zahteva ogromnu fizičku snagu, ali i hiruršku preciznost. Kako spajate ta dva
ekstrema u svojim rukama?
– Na početku se koristi fizička snaga i mašine, ali u samoj završnici od mašina ne koristi se
apsolutno ništa. Tada na scenu stupaju isključivo dleto, čekić, turpija i sitan brus. Tim strpljivim
trljanjem i skidanjem slojeva od svega nekoliko milimetara mi zapravo oživljavamo kamen. Tu se
krije ta fina preciznost i tu se donose odluke – da li se zaustaviti na tome, ili skinuti još jedan
minimalan nivo. Ta završnica je linija koja je jako tanka.
Kako se osećate kada se skulptura svečano otkrije, svi aplaudiraju vajaru, a vaše ime se nigde
ne pominje? Da li je to deo ugovorenog klesarskog koda?
– Znate kako, zapravo i nije uvek tako. Na mnogim delima, čak i onim starim, na nekom mestu
se može pročitati zapis: „Idejno rešenje taj i taj umetnik, a radove izvela ta i ta radionica”. Tako
da se na dosta mesta može videti i pročitati ko je izveo tehnički deo posla. Niti jedan vajar ne
može sam da postigne da fizički izradi sva svoja zamišljena umetnička dela. Zato postoje
majstori koji klesarski deo posla rade za njih. Tako da nas ipak spomenu – nije baš tačno da se
naše ime nigde ne pominje. Na dosta mesta se to zvanično navede i zabeleži.

„Ovaj tekst je deo  projekta „Beli Venčac: Od stene do simbola“ koji je sufinansiran iz Budžeta Opštine Aranđelovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”