Саудијска лига – пројекат осуђен на фијаско или прекретница у историји фудбала

Потпис Кристијана Роналда за Ал Наср отворио је „врата“ многим играчима који би зарад веће зараде Европу напустили у годинама у којима играју на високом нивоу и боре се за трофеје, али се раније на такав корак нису усуђивали.

<!—->Јасно је да се најбољи фудбал игра на Старом континенту и да је километрима или миљама у зависности од мерне јединице за дужину далеко од оног на другим континентима.

Овај спорт је поред тога што је најбитнија споредна ствар на свету и ствар престижа, он је и индустрија која обухвата моду, технологију и маркетинг и доноси популарност местима у којима је распрострањен.

Због тога су на многим местима у свету покренути пројекти довођења фудбалера из Европе са циљем развоја и проширења домаће лиге, побољшања популарности спорта, али и цртања пута за развитак националних селекција.

Велики број таквих покушаја попут кинеског, јапанског и аустралијског пропао је, или му се не пише светла будућност.

Кинески сан о квалитетној лиги и освајању Мундијала из ког се још нису пробудили

Почетком 21. века екипе из кинеске Супер лиге успевале су да доведу фудбалере из највећих европских тимова очекивајући да ће подићи квалитет такмичења и успоставити своја имена као стубове на којима ће почети реновација самог такмичења која би касније довела и до развоја и побољшања репрезентације.

<!—->Председник Кине Си Ђинпинг сада већ давне 2015. јавно је поставио циљ да Кина у наредних 15 година дође до титуле светског фудбалског шампиона, а да у том периоду и сама буде организатор Мундијала.

Овим јавним наступом обелодањена је идеја која је почела да се помиње 2006. године након највеће фудбалске смотре одржане у Немачкој.

План председника тада најмногољудније државе света ослањан је на квантитет. Желео је да Кина у наредних 10 година произведе 200 хиљада фудбалера, 40 хиљада школа фудбала и више од 100 хиљада терена.

Популаризацијом спорта и ангажовањем познатих фудбалских имена у домаћој лиги желео је брзо до испуњења свог циља. Највећи проблем у свему овоме био је тај што су се на потез доласка у у Супер лигу одлучивали махом фудбалери у касним тридесетим годинама, који су били освајачи европских такмичења, па из тог разлога нису имали ником ништа више да докажу.

Због спорог развитка своје идеје Си Ђинпинг је поставио нови рок, циљ је да се титула на Мундијалима освоји до 2050. године, а то би требало да буде подстрекнуто са грађењем по једног терена на сваких 10 хиљада становника до 2030. године.

<!—->Кинези спроводе план у ком максимално подржавају своје фудбалере. Екипе у Супер лиги морају да имају више од 75 одсто домаћих играча, а странци које доводе махом су пореклом из Јужне Америке.

С обзиром да је њихово најјаче такмичење у власништву државе, она ће наставити да ради по принципу који је зацртан још пре осам година. План за развој домаће лиге и репрезентације и даље траје, али је можда добио неочекиван обрт.

Ова земља са Далеког истока по свему судећи постаје све мање популарна локација за европске фудбалере, јер су њеном идејом почеле да живе и друге државе.

Завршетком Мундијала у Катару на помолу је ново поглавље у истори најбитније споредне ствари на свету.

Саудијска Арабија – пензионери не иду у војску

Иако краљевина са Блиског истока већ дуго времена доводи играче из Европе, преседан за масовнију емиграцију направио је Кристијано Роналдо потписом за Ал Наср.

Португалац се на Арабијско полуострво преселио у 38. години, али су његово име и велика навијачка база несумњиво направиле подстрек и за доста млађе фудбалере.

<!—->Арабијска лига је у односу на најбоље у Европи шта год ко говорио још увек полупрофесионално такмичење, то потврђују и убедљиви порази Ал Насра од Селте (4:1) и Бенфике (5:0) у пријатељским мечевима. Краљевина је по свему судећи одлучила да промени своју неславну позицију.

Напоре које чини највише се огледају у улагању државног инвестиционог фонда, а највише у највеће клубове краљевине попут Ал Насра, Ал Итихада, Ал Ахлија и Ал Хилала.

Приказ како би то могло да изгледа можда најбоље описује сцена из “Тесне коже“ у којој Димитрије Пантић кући доноси новац након добитка на спортском тикету.

<!—->Уложене инвестиције клубови највише користе за довођење великих имена међу европским играчима и изградњу најмодерније инфраструктуре. Све то у циљу промоције фудбала, а уједно и државе која жели да побољша свој углед у свету.

Велики део „звезда“ које долазе у Арабију махом подсећају на оне који су деценију уназад стизали у Кину, оне који су на заласку својих богатих каријера.

Такви играчи којима је највећи, а неретко и једини мотив новац немају потребу за доказивањем фудбалерима лошијег квалитета од себе, и немају претерану жељу за освајањем трофеја јер су оне најбитније већ освајали у Европи.

Измучени понеким повредама, сити успеха и награда, на ивици одласка у пензију добили су прилику да зараде већу своту новца коју су и искористили.

Ови фудбалери заузеће позиције домаћим младим играчима који можда сањају да достигну некадашње висине баш ових саиграча који им сада заузимају место у тиму.

Овакав покушај унапред је осуђен на пропаст, јер као што ни пензионери нису војно способни, тако ни играчи на заласцима каријера нису у могућности да остваре примарни циљ због ког их и тимови ангажују – да дају максимум, и на тај начин константно подижу ниво такмичењу.

Потенцијални камен спотицања репрезентативног фудбала

Иако због уложеног капитала лига у Саудијској Арабији помало добија на значају, њен ниво фудбала није на нивоу на којем је велики број европских, а вероватно никада неће ни бити.

Поједини тренери, новинари, и фудбалери најпре под утицајем новца који је у оптицају и именима која су стигла на полуострво превелики значај дају такмичењу које још увек није почело значајније да се развија.

<!—->Када играчи из Европе на врхунцима каријера из клубова који важе за једне од јачих на континенту оду путем новца ка такмичењу које је далеко испод њиховог такмичарског нивоа долази до разилажења са репрезентационим интересима.

У националне тимове зову се само они који својим умећем, физичком спремом и жељом за доказивањем могу да допринесу селекцији. Фудбалер који се одлучи на потез преласка у лошије екипе и слабија такмичења могао би да изгуби кредибилитет и не добије шансу да обуче националне боје.

Фудбалери који се боре за титуле, трофеје и престиж свакако вреде више од оних који то раде првенствено за новац.

Узмимо за пример ситуацију у којој би фудбалер из Премијер лиге на пар сезона прешао у неку од нижих енглеских лига. Међу својим лошијим колегама имао би надмоћ у физичкој спреми, техници, али и у познавању игре.

Након одређеног времена његов квалитет сразмерно би стремио ка квалитету лиге у којој се такмичи, па би повратком на репрезентативни, један од највиших нивоа фудбала изгубио своју компететност, те не би могао да доприноси колико је раније.

<!—->Ово би могло да се упореди и са случајем у ком би играч отишао у клуб у ком би проводио време на клупи без веће улоге на терену. Исход би био исти, био би у паду форме.

Из тог разлога требало би размислити да ли њихово место у репрезентацији треба да буде ослобођено за млађе фудбалере жељне доказивања и освајања трофеја. 

Путем саудијског фудбала у најбољим такмичарским годинала отишла су два Португалца, Жоао Жота и Рубен Невес, али и два репрезентативца Србије Александар Митровић и Сергеј Милинковић-Савић.

Најбољи фудбал се игра у Европи

Велики број светских лига имају за циљ да достигну европски ниво фудбала. Модел којим приступају овом подухвату већ је виђен, а с времена на време му се додају одређени новитети.

Фудбалери који одлазе у ове лиге иду са циљем зараде новца, док их екипе дочекују са великим очекивањима за будућност.

<!—->Са овако различитим ставовима тешко да ће се ишта променити, јер да би неки пројекат успео, потребно је да сви деле бар мало заједничке визије.

За све велике промене, поготово на боље потребно је време, а пречица којом Саудијска Арабија иде може је вратити даље од почетног места са којег је кренула, јер нема тог новца који може заменити осећај подизања пехара Лиге шампиона, а то је оно што заједно на уму имају најбољи европски играчи.

Оно што оскудева у Суперлиги Арабијског полуострва су и дербији за које понекад живе читаве генерације навијача и фудбалера. 

Дербији чији осећај не може да се купи, утакмице за које увертира траје деценијама и ривалства која сежу даље од спортских, нешто је што даје посебну драж најбитнијој споредној ствари на свету и нешто што екипе морају да граде дуг временски период.

Прилог који не иде у корист Саудијцима је и чињеница да је фудбал више од игре. Он је индустрија, навијачи, туризам, Тв права и тешко да ће Ријад икад успети да украде славу једном Лондону, Манчестеру, Мадриду или Милану.

Izvor: rts.rs