Beli Venčac: Od stene do simbola -Beli div sa Venčaca –

Beli Venčac: Od stene do simbola -Beli div sa Venčaca –

“Beli Venčac:Od stene do simbola” je serijal koji istražuje fenomen umetničkog stvaralaštva od mermera
u Aranđelovcu. Govorićemo o umetničkoj obradi mermera koji spaja tradiciju klesarstva, savremenu
skulpturu i svetski brend grada. Kroz različite reportaže, intervjue, istraživačke priče pratićemo
putovanje, koje prati transformaciju plemenitog materijala od surove stene u utrobi planine Venčac,
preko klesarskog dleta do monumentalnih skulptura koje krase park Bukovičke Banje i Svetske
metropole.

Danas govorimo o belom divu sa venčaca, o njegovoj anatomiji i geološkoj specifičnosti,
belini i čvrstini i zašto je on decenijama magnet za svetske vajare.
Vajari su verovali da u svakom mermernom bloku leži zarobljena skulptura koja samo čeka da bude
oslobođena. Ali venčački mermer nikada nije bilo lako osloboditi. Žilav, krupnozrnast i blistavo beo, on je
vekovima bio inspiracija i izazov za umetnike širom sveta. Između surovog kamenoloma i vanvremenske
umetnosti stoji geologija. Danas vodimo potpuno drugačiji razgovor o prirodi, istoriji i anegdotama koje
prate najpoznatiji srpski kamen. Naš sagovornik je geolog Rajko Kondžulović.

Kada bismo venčački mermer uporedili sa ljudima, kakav bi bio njegov “karakter”?

– Pa tu bih razlikovao dve stvari. Njegov karakter onakav kakav je u ležištu ili u izvođenom bloku bi
bio tajanstven otprilike, a zapravo tajanstven sa skrivenim vrednostima. A te vrednosti koje on
poseduje zapravo se otkrivaju tek nakon njegove upotrebe bilo da se koristi u umetnosti, u
vajarstvu, u građevinarstvu i tako dalje.

Šta ga to u geološkom smislu čini tako posebnim i jedinstvenim na balkanskom prostoru?

– Venčački mermer je ubedljivo najpoznatiji znači ovde u jugozapadnoj Evropi i posebno na
području bivše Jugoslavije i današnje Srbije. On je zaista da kažemo promovisao Aranđelovac kao
jedan centar industrije kamena zajedno sa granitima Bukulje. Šta ga čini jedinstvenim? Pa njegov
pre svega homogen sastav, homogen fizički sastav. Znači, to je to je kamen, sirovina iz koje se
mogu dobiti veoma veliki blokovi, vrlo homogeni, bez pukotina. Sa tog estetskog stanovišta
karakteriše ga izuzetna bela boja, mada ima dosta varijeteta u samom ležištu, homogena bela
boja koja mu daje posebnu vrednost. Nekad se tu pojavljuju sive nijanse ili trakaste teksture. Ali
taj beli homogeni venčački mermer je nešto što je prepoznatljivo i što ga čini jedinstvenim.

Ono što je veoma značajno jeste i da ga čini 98 99% kalcijum karbonata…

– Jeste, on je i hemijski i minerološki vrlo čist. Znači, hemijski da kažemo, to je u proseku iznad 9%
mada je jedna značajna količina i značajan udeo je mermera sa preko 99% kalcijum karbonata.
Osnovni mineral je kalcit i on dominira u u minerološkom sastavu. Mestimično se pojavljuje i
magnezijski karbonat dolomit, i neki sporedni minerali, ali kažem, u ovom kvalitetnom mermeru
je dominantno ovaj sadržaj kalcijuma. Posebno je sad sa tog petrorološkog stanovišta zanimljiv, i
ono što ga čini vrednim u građevinarstvu i umetnosti to je njegova tekstura i struktura. Znači,
ima ga, to je granoblastična struktura sa vrlo sitnim zrnima kalcita koji su međusobno srasla.
Mada ima i tih srednjozrnih i prozirnih varijeteta sa milimetarskim veličinama tih kacinskih zrna.
Ovaj sitnozrni znači to je negde sa zrnima do nekih 1 mm. On ima veoma homogenu, masivnu
teksturu i on je izuzetno pogodan za obradu.

Često čujemo da je Venčac nastao pre više stotina godina pod ekstremnim pritiscima. Možete li nam
slikovito opisati taj dramatični prirodni proces transformacije običnog krečnjaka u “belo zlato”?

– Mermeri se klasifikuju kao metamorfne stene, nastale u tim naknadnim procesima izmene
primarnih stena. Znači, prvobitno ti mermeri su bili karbonatne stene, verovatno krečnjaci,
izuzetne hemijske čistoće. Međutim krečnjaci kao primarna stena i mermeri kao stena koja je
nastala kasnije, metamorfizom, su sasvim različiti kako po fizičkim karakteristikama i drugim
svojstvima. Nastanak tih krečnjaka, odnosno tih primarnih stena iz kojih su nastali venčački mermeri, vezuje se za period paleozoika. Paleozik je trajao počeo pre 540 miliona godina i
završio se tu negde oko 250. Znači, tu negde u tom periodu mislim da nema podataka o da
kažemo apsolutnoj starosti tih stena. Te primarne stene su nakon toga bilo da su tonule u
dubinu, bilo da su izložene nekim usmerenim pritiscima, znači došli u situaciju da se nađu pod
visokim pritiscima i temperaturama. Temperature kod tog takozvanog regionalnog
metamorfizma, preovlađuje mišljenje da su mermeri venčaca nastali u procesu regionalnog
metamorfizma, te temperature idu do 800 stepeni, pritisci čak i više desetina bara. Tako da je on
nastao u tom procesu metamorfizma i tada se primarna stena potpuno transformiše, posebno
po pitanju tih da kažemo, tog petrološkog sastava da ne nastaju ne formiraju se novi minerali ali
se ovi posebno da kažemo pakuju i dobijaju druga svojstva.

Šta struktura mermernog bloka govori o skrivenim silama unutar planine?

– Mermeri, konkretno na Venčacu izlaze na površinu. Međutim, na površini pod dejstvom i
atmosferilija i drugih faktora promene temperature i tako dalje, često su ti površinski delovi
mehanički oštećeni i sa brojnim pukotinama i tako dalje. Ono što je što je kvalitetno nalazi se u
većoj dubini, mada ni to nisu prevelike dubine. Svakako da izbor načina eksploatacije ovaj zavisi
utiče na na dobijanje kvalitetnih blokova i procena da kažemo kvaliteta blokova zavisi od njihovih
dimenzija, od prisustva tih da kažemo skrivenih pukotina koje ovako nisu da kažemo vidljive
golim okom, ali se mogu pojaviti u toku obrade, bilo da se radi rezanje, klesanje i tako dalje. U
svakom slučaju dolazi u samom procesu eksploatacije nakon odvajanja tih blokova od tog
matičnog masiva dolazi i do nekih da kažemo unutrašnjih promena u naponima pritisaka i tako
dalje. Ono što je najvažnije kada se koristite ti ti veliki blokovi, bilo to da je to za potrebe,
najvažnija stvar je njegova mehanička homogenost, odnosno materijalna homogenost, da nema
skrivenih pukotina, nema otvorenih pukotina i tako dalje. Izbor da kažemo ta boja i sam
struktura, tekstura to je vidljivo. Međutim, te pukotine su da kažem ovaj problematična. Bitna je
bitna jea ta tekstura da je masivna, da nije da nije trakasta. Kad je trakasta onda imate te neke
usmerene površine i ne može se malo znam iz prakse ne može se sa svih, da kažemo strana bloka
podjednako kvalitetno obrađivati. Kada je masivna, homogena. Znači, nema razlike da li je u
nekom trodimenzionalnom posmatranju, nema razlike sa koje strane ga obrađujete.

Koliko duboko mora da se kopa da bi se došlo do najčistijeg potpuno belog mermera?

– Pa, to je da kažemo, relativno kao što sam malopre rekao znači venčački mermeri izdanjuju na
površinu. Znači, njih ima na površini. Koliko duboko treba to se utvrđuje geološkim
istraživanjima? Rade se istražna bušenja, dijamantsko bušenje sa izvlačenjem jezgra. Pregleda se
to jezgro. Potvrđuje se tekstura, struktura, boja, kvalitet, pukotine i tako dalje. I onda se u
jednom modelu, trodimenzionom modelu, utvrđuju zapravo ti prostori, odnosno gde se nalazi
najkvalitetniji mermer. Kvalitet, bilo u pogledu beline, homogenosti blokova, ne mora biti u
direktnoj zavisnosti sa dubinom.

Kako u praksi geolozi razlikuju vrhunski blok namenjen za skulpturu ili fasadu od onog koji će
završiti kao mermeni prah u farmaceutskoj ili kozmetičkoj industriji?

– Pored tih, da kažemo, estetskih kriterijuma, da li se može rezati, kako se ponaša u poliranju,
kakve površine dobija, koliko je postojan i tako dalje. Osnovni kriterijum za razdvajanje tog
takozvanog arhitektonsko-građevinskog kamena, čemu pripadaju venčački mermeri i tehničkog
građevinskog kamena ili karbonatne sirovine je mogućnost dobijanja blokova. Znači, ako je
ispucalost bilo da je ona primarna, bilo da je sekundarna, nastala u kasnijim tektonskim
procesima i tako dalje, ako je ta ispucalost velika i vi ne možete da dobijete blokove na primer
metarskih dimenzija to ne možete koristiti kao arhitektonsko- građevinski kamen. Mislim,ne
može se postići ta ekonomska opravdanost za eksploataciju kao arhitektonsko-građevinski
kamen.

Kada uporedite naš Venčac sa čuvenom italijanskom Kararom ili grčkim Tasosom, u čemu ih mi
geološki pobeđujemo, a u čemu su oni u prednosti?

– Radi se, da kažem, od istoj vrsti stena.Ali ako govorimo o korišćenju u vajarstvu i govorimo o
korišćenju u arhitekturi, što se tiče samog vajarstva sigurno da italijanski mermeri imaju mnogo
dužu tranziciju i po tome su poznati, ako je Mikelanđelo radio svoja dela od kararskog mermera,
vidimo da je to nešto što je fascinantno po pitanju mogućnosti obrade, bilo da uzmete Davida ili
neko drugo od dela koje je on uradio. Znači, vrlo je bio prigodan za za tu obradu posebno kad
uzmemo u obzir da je to rađeno, kad je to bilo, druga polovina 15., prva polovina 16.veka kad je
on stvarao ta dela, te finese, sitni detalji i tako dalje. S’tog aspekta, on je sigurno ima dužu
tradiciju i poznatiji je. Za ove Grčke, pa hajde da kažemo, po onome što se vidi na njihovim
Antičkim građevinama, on je stvarno monumentalan i impresivan. Naš venčac, sigurno da se
svrstava u tu kategoriju, ali kažem, to koliko je vredan i uopšte arhitektonsko-građevinski kamen,
on taj svoj kvalitet, tu svoju po prepoznatljivost, dostiže kroz taj komercijalni, komercijalnu
upotrebu i uopšte plasman bilo u umetnosti ili u građevinarstvu.

Fasada crkve na Oplencu decenijama prekosi vremen. Kako hemijski sastav venčaca utiče na njegovu
otpornost na mraz, kišu i savremeno zagađenje vazduha?

– Crkva Svetog Đorđa zadužbina kralja Petra I Karađorđevića je, ja mislim, prvi objekat koji je
afirmisao venčački mermer kao kao građevinski kamen. Cela fasada crkve je urađena od
venčačkog mermera. Što se tiče postojanosti, vreme utiče na sve pa i na kamen. Znači, mislim da
taj uticaj zavisi i od vrste i načina obrade, zavisi od njegove strukture i teksture. Sitno zrni
varijeteti koji su dobro polirani, duže odolevaju zubu vremena u smislu te neke patine po
površini. Znači, bilo da ona potiče od organskih materija koje se nalaze u vazduhu. Danas
naravno sa industrijalizacijom, vi u vazduhu pored tih da kažemo mehaničkih čestica imate i
kojekakvih hemikalija i tako dalje, tako da to sve sigurno utiče. Značim, na njemu se po površini
samo stvara ta neka patina. Ako su u pitanju organske materije i prašina onda je to onaj da
kažemo tamni tanak sloj koji se može skinuti sa te površine. Kada je u pitanju dejstvo nekih
hemijskih jedinjenja, ona mogu prodirati i dosta dublje i tu dolazi do tog trajnog oštećenja. Način
obrade i da kažemo ta specifična struktura, odnosno materijalni sastav njegov, ta struktura i
tekstura su vrlo bitan faktor kod njegovog trajanja. Inače on je otporan na te spoljašnje uslove.
Mada se u samom građevinarstvu ne preporučuje preterano za eksterijere zato što od visokog
poliranja, on je osetljiv na habanje, uglavnom se koristi u enterijerima zgrada i tako dalje.

Možemo li da sprečimo te žute mrlje i sive površine?

– Može tehnicki, samim načinom obrade, visoko poliranje i naravno kao i za sve ostalo danas
postoje sredstva za zaštitu koja se uveliko koriste. To su određeni premazi koji zapravo sve to što,
da kažemo, trajno uništava ili dovodi do oštećenja mermera, bilo kako korišćenog je da ono ulazi
u te neke međuprostore zrna, znači, postoje premazi koji stvaraju film po površini i zapravo ne
dozvoljavaju, znači, tehnički je moguće zaštititi.

Kada se gradio mauzolej na Oplencu, kralj Petar Prvi Karađorđević je lično insistirao na venčačkom
mermeru. Znate li neku anegdotu iz tog perioda – kako su lokalni seljaci i kameno-klesari uspevali da
transportuju masivne bele blokove niz planinu bez moderne mehanizacije?

– Pa direktno anegdotu ne znam, ali zaista, gledajući i neke druge poduhvate u istoriji čovečanstva
živ čovek i ljudska sila mogu da urade sve. Mislim, bez obzira na to kakvim alatima, opremom
raspolažu, sigurno da je to bilo vreme kad nije bilo mehanizacije. Pretpostavljam, da je odvajanje
blokova moralo biti sa nekim ručnim bušenjem rupa, a onda su dletima po kojima se udaralo
nekim macolama odvajani blokovi iz kojih su kasnije rezanjem, pravljene te ploče kojima je
obložena crkva zadužbina na Oplencu. Kasnije, naravno, ta eksploatacija razvojem tehnologije je
bila sve da kažemo lakša sa aspekta upotrebe ljudske snage i omogućila je dobijanje mnogo
većih blokova. Nemojte baš da me držite za reč, ali iz ležišta na Venčacu za Mathausen su
isporučeni stubovi, ja mislim 9 ili 12 m monoliti. Jedan, koji je bio oštećen se nalazi ispred
upravne zgrade Venčaca. Znači, neka bude i da je 9 m dugačak monolit, to je zaista ovako
jedinstveno postići.Ali, naravno, to je da kažemo i tehnika same eksploatacije sa tim

horizontalnim vertikalnim rezovima, hidraulične dizalice, ali treba to sačuvati i u toku te uopšte
manipulacije da ne dođe do nekog mehaničkog oštećenja.

Za nadgrobnu ploču Josipa Broza Tita u Kući cveća tražen je monolitni blok bez ijedne mane. Koliko je
geološki bilo teško pronaći tako masivan, savršeno čist komad snežno belog mermera u utrobi
Venčaca i da li je tačno da je potraga trajala mesecima?

– Nisam upućen koliko je trajala potraga, ali sigurno da je biran najbolji blok koji je u tom
momentu mogao da se eksploaplatiše. Ako smo mi na osnovu geoloških istraživanja znali da se
izuzetno beli blokovi nalaze, neka su bili i samo 15m dublje, nama bi trebalo verovatno jedno
dve, tri godine da stignemo do te dubine, znači, to je uslovljeno. Eksploatacija tog kamena je vrlo
vrlo specifična, i to se mora ići nekim redosledom po nekim etažama takozvanim, visine metar,
metar i po, i vi iako znate da postoji negde još i kvalitetniji, niste u mogućnosti da baš i taj blok
uzmete. Međutim, ta velika površina na kojoj je vršena eksploatacija u to vreme je omogućavala
da se među svim tim, dobrim blokovima, izabere jedan koji odgovara.

Simpozijum čuva istorijske anegdote, vajske tajne i svedočanstva o radu sa venčačkim mermerom.
Stari majstori i vajari koji su dolazili u Aranđelovac često su govorili da venčački mermer ima svoju
“ćud”. Može li geologija da objasni zašto neki blokovi slušaju dleto dok drugi pucaju tamo gde umetnik
najmanje očekuje?

– Pa može da objasni kvalitetan, kvalitetan vajarski kamen, odnosno mermerni blok, pre svega
sam umetnik vajar procenjuje i vidi u njemu te neke, da kažemo estetske kriterijume da moći da
se polira zavisno od onoga šta je on šta on namerava da napravi, da li će imati dobru dobru šaru,
ujednačenu boju i tako dalje. Ovo što se tiče obrade je posledica tog da kažemo materijalnog
sastava i homogenosti samog bloka. Ukoliko se ne radi o masivnom bloku, znači, čiji je sastav i
struktura jednorodna u svim pravcima i ukoliko postoje te da kažemo skrivene pukotine koje je
vrlo teško vizuelno uočiti na samom bloku, onda naravno dolazi do problema tokom izrade. Može
doći do toga da se teško obrađuje, da se ne može postići visoka poliranost površina ako je to
zahtev, i ono što je najteže pri stvaranju tog dela, da dođete do trenutka da pukne po nekoj
skrivenoj pukotini i da ceo projekat i rad na taj način propadne.

Postoji priča da su svetski vajari na simpozijumu u parku Bukovičke Banje bili zatečeni tvrdoćom
Venčaca u odnosu na italijansku Kararu. Da li je tačno da su neki od njih lomili svoj alat pokušavajući
da ga “ukrote”?

– Pa sigurno, sigurno, mislim da sam u razgovoru rekao da ono što što se radilo od Mermera iz
Karare zaista veličanstveno, mislim ti detalji, i naravno treba uzeti obzir da su radili vrhunski
vajari poput Mikelanđela, ali vidi se da on zaista dozvoljava te neke prefinjene detalje, a to je
vrlo teško izvesti u izuzetno, da kažemo, čvrstom kamenu kao što je Venčac.

Kruži legenda da su pojedini vajari provodili dane sedeći u kamenolomu očekujući da im se kamen
“javi” pre nego što odaberu blok…

– Sigurno, da da.Svako ima neku svoju, od tih umetnika, svoju viziju šta bi hteo. Posmatrajući celo
to ležište, da kažemo, zna da se to može očekivati i onda je sigurno vredno sačekati dobar komad
za ono što je zamislio.

Da li kamen stvarno menja zvuk pod uticajem čekića kada u njemu postoji skrivena pukotina i da li je
to naučna metoda ili čista intuicija umetnika?

– Sigurno da postoje neke realne osnove da to jeste tako, ali to mogu prepoznati samo vrhunski
majstori. Znate onu priču, auto mehaničar stavi šrafciger na motor i zna šta mu fali, i ja mislim
da sigurno dobri poznavaoci znaju po tom zvuku iz različitih pravaca jednog bloka da li postoje
skrivene pukotine ili ne.

Kakva je geološka budućnost planine Venčac prema trenutnim procenama rezervi? Koliko još decenija
ili vekova možemo da eksploatišemo ovaj kamen, a da ne ugrozimo ekosistem Aranđelovca?

– Pa Venčac ima svakako najveći, mislim on je, da kažemo, jedinstven jedini u Srbiji, ima veliki
potencijal.Međutim, danas mermere na venčacu moramo posmatrati i sa svim jednog drugog

ugla s’obzirom da se korišćenje mermera sa venčaca promenilo u zadnjih 20-ak – 30 godina. On
se trenutno,najviše koristi kao tehničko građevinski kamen za dobijanje agregata za različite
upotrebe u građevinarstvu i koristi se kao karbonatna sirovina, kao što je izuzetan po svojim
arhitektonskim i drugim svojstvima kao ukrasni kamen, on je zaista jedinstven i kao vrlo
kvalitetna karbonatna sirovina koja se odlikuje izuzetno kvalitetnim hemijskim sastavom i vrlo
visokom belinom, što je nešto što je najvažnije za preradu u građevinarstvu.Danas eksploatacija
iz više ležišta mermera na Venčacu je uglavno usmerena na korišćenje mermera kao tehničkog
građevinskog kamena i karbartne sirovine,rezerve su ogromne, mere se desetinama miliona
tona. Po pitanju uticaja na na životnu sredinu, mermeri kao stena, kao mineralna sirovna su
inertni i to je kalcijum karbonat, međutim, tokom prerade stvara se ta prašina koja ukoliko se ne
eliminiše u tom proizvodnom procesu, leti i pravi tu probleme za to lokalno stanovništvo. S’druge
strane eksploatacija mermera na Venčacu i uopšte mineralnih sirovina, ono što svi vidimo i što je
vrlo upečatljivo, to je ta degradacija prirodnog terena, to možemo videti na Venčacu. Znači, kad
pogledamo sa Baljkovice, tu je nekoliko kamenolama – Beaz, Vinogradi, Krečana, Zabrežje, sa
one druge strane prema prema Rudniku, tu je takođe nekoliko kamenoloma, i to stvara jedan
onako neprirodan i ovako malo neprijatan utisak s’obzirom da i Bukulja i Venčac su niske planine
u ovom području, šumovite, teren je relativno gustno naseljen i te njihove strane bilo ove ka
istoku ili zapadu su vrlo uočljive i to su, da kažemo, neke rane, ali to je cena industrijalizacije i te
neke moderne proizvodnje koja zahteva velike količine u vrlo kratkom vremenskom period, cilj i
da kažemo, jedan zahtev, koji se postavlja pred korišćenje prirodnih resursa, je to održivo
korišćenje, ali je tu uvek borba između profita i zaštite životne sredine. Hemijski, ono što je vrlo
bitno, hemijski nije nije agresivan i nije opasan po životnu sredinu i zdravlje ljudi, ali s druge
strane sigurno da stvara te ekološke probleme. 

„Ovaj tekst je deo  projekta „Beli Venčac: Od stene do simbola“ koji je sufinansiran iz Budžeta Opštine Aranđelovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”