Beli Venčac: Od stene do simbola -Rađanje Simpozijuma –

 

 

 

Beli Venčac: Od stene do simbola

-Rađanje Simpozijuma – 

 

Simpozijum skulpture „Beli Venčac“ u Aranđelovcu osnovan je 1966. godine. Tokom više od šest
decenija postojanja, izrastao je u jedan od najprestižnijih i najstarijih simpozijuma ove vrste u svetu,
obogaćujući parkove i javne prostore monumentalnim delima od belog venčačkog mermera. Prvi saziv
okupio je sedam vajara koji su u ateljeu na planini Venčac počeli da stvaraju skulpture od autohtonog
belog mermera. Tokom godina, na simpozijumu je stvaralo više stotina vajara iz celog sveta. Rad u
specifičnom i cenjenom venčačkom mermeru predstavljao je veliku čast i izazov za mnoge svetski
priznate umetnike.Danas je Park Bukovičke Banje prostor prepoznatljiv kao jedinstven park skulptura
koji svedoči o višedecenijskoj saradnji prirode, industrijskog nasleđa i savremene umetnosti.
Uspeh simpozijuma doveo je do stvaranja šire kulturne manifestacije „Smotra umetnosti Mermer i
zvuci“. Kamen je tada dobio pratnju zvuka, spajajući vajarstvo sa muzičkim, književnim i scenskim
programima.
Od osnivanja Simpozijuma pa do današnjih dana, Aranđelovc je postao svetska prestonica kulture,
jedan od direktora ovog simpozijua i Smotre umetnosti “Mermeri zvuci” bio je Slobodan Nedeljković.
Kakva sećanja sežu na tu davnu 1966.godinu i nastanak simpozijuma “Beli venčac”?
– U Aranđelovcu je najpre Aleksandar Đonović, tadašnji direktor Muzeja organizovao jednu izložbu
Ulusa. Preneo je iz beogradskog Pionirskog parka, skulpture koje su bile od gipsa
i namenjen bio je žiriirane da se jedna od njih realizuje u trajnom materijalu. Ta izložba je naišla
na jako lep prijem kod publike Aranđelovačke.Nije to bilo nešto mnogo skulptura, desetak
možda. Znači to je bilo 1964. Godine, pa je ponovljeno 1965., naravno drugi autori. I u to vreme
u Beogradu desilo se da oštećuju te skulpture koje su bile izložene u Pionirskom parku, vandala
uvek ima, uvek se nađu. A ovde zamislite za godinu dana niko ništa nije dirnuo te skulpture i
onda je zato obnovljeno sledeće godine. I kad smo videli da, ta belina skulptura lepo leži u ovom
zelenilu parka Bukovićke Banje, a u blizini je rudnik mermera, belog mermera, odlučili su ljudi, na
čelu sa Aleksandrom Đonovićem, da se ovde počne sa Simpozijumom u mermeru. I ova zbirka
koja se nalazi u parku, kao i ove druge skulpture u raznim mestima Srbije i Jugoslavije, ima
naravno i većih zbirki u svetu, i značajnijih po znamenitosti autora koji su radili te skulpture, ali
ova je jedinstvena po tome što je u jednom jedinom materijalu.
Kako je Aranđelovac postao meka za svetski vajari?
– Pa nije bilo baš lako u početku ubediti vajare da dođu, ali svi su bili oduševljeni ambijentom
stvaranja u rudniku. Tada se radilo u samom rudniku, koji su ljuti vajari nazvali “beli pakao” jer je
tu bilo stvarno prašine, vajari nazvali beli pakao jer je to bilo stvarno prašine, al i onda je Vrenčac
finansirao jednu vajarsku malu jednu vajarsku radionicu tako da koju je tada otvorio Dušan
Petrović Šane značajan funkcioner ondašnje zemlje Jugoslavije,i tu su vajari uglavnom radili
napolju zato što je rad sa mašinama proizvodi veliku prašinu i buku u zatvorenom prostoru, a
vreme je letnje, pa su vajari izvlačili svoje blokove ispred radionice i radili na otvorenom.

 

Koje su to ključne etape u istorijatu ove manifestacije?
– U početku je to bilo skromno, pa je posle jedno pet godina, tadašnja republička zajednica kulture
Srbije počela da potpomaže izradu skulptura, da bi kasnije naravno i nastavila. A onda je sve više
vajara počelo da dolazi, jer smo imali obezbeđena sredstva. Imali smo i jako veliku pomoć od
privrede aranđelovačke, naročito od rudnika Venčac koji je darivao kamen, a ostale troškove smo
iz budžeta opštine i budžeta Republike Srbije dobijali. Tako da je jedne godine bilo, koliko se
sećam, 15 vajara u jednom trenutku, ali sreća je u tome bila što je park bio prazan. Imalo je

prostora da se postavljaju skulpture gde god je moglo,gde god su vajari želeli da poslave svoja
dela i naravno kad se taj prostor popunio onda je, s’obzirom da je Republička zajednica kulture
finansirala deo troškova, onda je dogovoreno da skulpture ne ostaju samo u Aranđelovcu, nego
da se doniraju drugim gradovima i opštinama u Srbiji koji zato pokažu interesovanje. I onda je
dosta skulptura otišlo izvan Aranđelovca. Tako da i Opštine koje su primale skulpture učestvovale
su i one jednim delom u finansiranju ali skromno za opštine a nama dobrodošlo. Onda je
naravno, pošto se park popunjavao skulpturama sve manje je bilo mesta pa je Republički zavod
za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu zabranio postavljanje skulptura jedno vreme, ali onda
su se smilovali pa smo uz njihovu saglasnost mogli da postavljamo skulpture u parku ponovo.
Naravno sada se smanjio broj učesnika zato što je već dobro popunjen prostor parka, koliko se
sećam pre neku godinu je jedna skulptura u Novom Sadu rađena okviru Aranđelovačkog
simpozijuma, i tamo je i postavljena. A da li još ima takvih primera? Ja nisam siguran.
Koliko je bila važna podrška vodećih jugoslovenskih istoričara umetnosti i likovnih kritičara i da li ste
je imali?
– Kako da ne. Bila je i presudna. Evo, da se podsetim da je prvi predsednik umetničkog saveta
simpozumijuma skulpture bio Stevan Bodnarov, naš istaknuti vajar. A odmah zatim je došao
nedavno preminuli Đorđe Kadijević. Pa su se smenjivali, zatim Zoran Markuš istoričar umetnosti,
Vlado Bužančić iz Zagreba istoričar umetnosti i Sreto Bošnjak ,od ovih mlađih kasnije znam da je
Čpajak bio, da je Anton Antonović sada i tako dalje. Znači, uglavnom vrlo značajnu ulogu su imali
istoričari u umetnosti.
Kakav je bio međunarodni status simpozijuma “Beli Venčac”?
– Mislim da je peta godina bila kad je učestvovao Karlo Ramu, italijanski vajar koji je napravio
skulpturu Idola. On je bio predstavnik Italije u Unesku, i na njegovu inicijativu, posle njegovog
gostovanja i rada u Aranđelovcu, on je predložio da ovaj simpozijum uđe na svetsku UNESCO
listu zaštićenih institucija, da kažem tako. Međutim trebalo je da naša država podrži takvu ideju i
nekoliko godina je naš simpozijum bio na toj listi Uneskovoj, ali kako nije država dala
odgovarajući odgovor na taj predlog, nije podržala, onda je tako verovatno skinuta sa te liste.
Vi ste bili jedan od direktora Smotre umetnosti “Mermer i Zvuci”. A kako ste došli u Smotru?
– Ja sam kad je osnovana smotra došao, znači počeo sam da sarađujem sa smotrom 1968. Godine.
U početku kao prevodilac za francuski jezik, italijanski i posle nekoliko godina, da, jedno vreme
sam radio kao urednik lista na Venčacu, a onda me je Đonović angažovao za stalno i postavio,
imenovao za sekretara. U stvari Opština je imenovala, ali Đonović je dao predlog, tako da sam
dugo, dugo bio sekretar sve do Đanovićeve smrti, a onda me je Opština imenovala za direktora,
prvo za vršioca dužnosti, pa onda za direktora. Bio sam i i urednik izdanja Smotrinih, kataloga,
programa i tako dalje. Šta sam još radio ne mogu da se setim, ali sam prošao skoro sva radna
mesta u Smotri.
Kako ste balansirali između tehničkih zahteva teške industrije (nabavka i transport blokova mermera
iz majdana) i suptilnih estetskih potreba svetskih umetnika?
– Kako smo balansirali? Teško. Ali koristili smo naravno, najviše resurse preduzeća Venčac. A,
radna snaga, asistenti praktično, vajarima su bili iz takođe radniciVenčaca, kamenoresci
uglavnom. Tako da sećam se, bio je jedan projekat,Holandski vajar je posle šest, sedam godina
rada u Aranđelovcu, svak svakog godišnjeg rada na Venčacu, predložio da Holandska vlada
učestvuje u radu ovog simpozijuma, i čak je imao velike planove, međutim do toga nažalost nije
došlo, neke neke nesporazumi između vlada naših je došlo i verovatno čim to nije realizovano. A
uz pomoć Republičke zajednice kulture Srbije izgrađena je i nova vajarska radionica, daleko veća
od postojeće i ona je imala takođe jednu lepu svrhu i namenu. Želeli smo da što više skulptura
ode u druge gradove, međutim, ja mislim da je danas i srušen jer je ispod verovatno nalazište
mermera, tako da bilo je problema i tehničkih naravno, imalo je vajara koji su želeli da naprave

skulpture koje su tehnički neizvodljive. Na primer, jedan francuski vajar je želeo da napravi
mobilnu skulpturu koju kad vetar duva, da da se ona pokreće, da se otvaraju vrata. Napravio je
tako nešto kao vrata koja je zamislio je on. Napravio je naravno od stiropora i to je lako bilo
pomerati. Međutim mermer nije baš tako lak. Mermer je skoro tri puta specifična težina puta tri
znači i to je stvarno bilo neizvodljivo. Svi su ga ubeđivali inženjeri, venčaca, drugi ljudi da je to
nemoguće. I on je bio toliko ljut da je uzeo stvari iz hotela u kojem je bio smešten, “Staro Zdanje”
i krenuo niz ulicu i pitao ljude gde je ovde aerodrom. Ljudi su mislili da se čovek šali i naravno
rekli su mu samo pravo na dole i on je išao, išao, išao. Jedva smo ga stigli kad smo to čuli.Mi smo
pošli za njim, stigli smo ga dole kod “Knjaza Miloša”. On je išao da traži aerodrom u Aranđelovcu
i nije ga našao, ali se vratio i posle toga je otišao normalno, ali ta skulptura nikad nije
realizovana.
Sa kojim nepredviđenim logističkim krizama ste se najčešće suočavali tokom letnjih meseci i kako ste
ih rešavali na licu mesta?
– Krize su uglavnom bile finansijske prirode, tako da otkazivale su se predstave zato što nismo
imali novca. Smotra je trajala tada po tri letnja meseca. Vajari su tri meseca radili, a neki su
bogami ostajali i duž jer nisu uspevali da završe skulpturu i uz pomoć asistenata radnika klesa.
Na koji način ste organizovali prostor i bezbednost rada na otvorenom, s obzirom na to da vajari
stvaraju pred očima javnosti i posetilaca parka?
– Tada u to vreme nije bilo javnosti jer se radilo u krugu fabrike i to je bio nepristupačno publici.
Naravno, bilo je tu i problema sa transportom vajara. Nismo imali svoj auto pa smo morali da ga
angažujemo. Vajari su išli čak autobusom, radničkim koji je polazio u pola šest ujutru, tu ispred
hotela “Staro Zdanje” je stajao i oni su tu ulazili jer je smena na Venčacu počinjala u šest ujutru,
tako je bilo, ali vajari su jako fini ljudi. Oni su ubiti radnici navikli na raznorazne prepreke i
prepone.Tako da zaista, sa njima nikad nije bilo problema.
Kako ste tokom godina uspevali da privučete i zadržite interesovanje renomiranih svetskih i domaćih
autora da stvaraju baš u Aranđelovcu?
– Vremenom se pročulo. Oni, vajari nisu dolazili ovde zbog honorara. Honorar je uvek bio jako
skroman. Ali moram da vam ispričam i ovu priču. Japanski vajar je radio na jednom simpozijumu
u Nemačkoj i posle toga je došao u Aranđelovac. Mi smo mu platili naravno, prevoz od Nemačke
do nas i kad je polazio ja sam mu isplaćivao honorar. Tada je bio 1.000 eura recimo, tad su bile
marke, ali i on kaže samo toliko, samo 1000 evra. Ja kažem a koliko ste vi za dobijali u
Nemačkoj? Kaže 7.000 eura. I koliko vam je ostalo od tih 7.000? Pa kaže nije mi ostalo ništa,
platio sam stan, platio sam hranu, platio asistente. Ja kažem, ali ovde vam je ostalo bar 1000. U
Nemačkoj od tih svih 7.000 nije vam ostalo ništa. Tako da eto jedna anegdota.

 

Možete li da opišete situaciju u kojoj je strani umetnik imao specifične zahteve u pogledu obrade
kamena i kako ste mu kao menadžer izašli u susret?
– Nema tu nekih velikih zahteva. Vajari znaju koje su sve mogućnosti, tako da nisu neke
specifičnosti. Ne, ne sećam se da je bilo nekih nenormalnih zahteva.
Kako ste prevazilazili jezičke i kulturološke barijere u organizaciji dugotrajnog boravka inostranih
vajara?
– Angažovali smo i prevodioce, razne, na primer za portugalski jezik, srećom, bila je jedna žena u
Aranđelovcu koja je znala pa smo nju angažovali. Onda za Kineze bilo je problema, jedan kineski
keramičar na primer je došao i hteo je da ide posle neko nekoliko dana,kaže ja ovde ne mogu da
ostanem, ja nemam s’kim ovde A u priavi je napisao da zna Engleski, a kad je došao ispostavilo
se da samo zna kineski. Ja sam onda išao u jednu Kinesku radnju pa dovedem nekog od njih pa
teško su se sporazumeli. Na kraju uspeli smo da nađemo jednog ovde zovu ga Nikola kod Fortune
ima svoj prodavnicu i ispostavilo su da su zemljaci iz istog kraja. Tako da super bilo. Ovaj je bio
Kinez oduševljen i sve se lepo završilo.

Na koji način ste obezbeđivali finansijsku stabilnost simpozijuma kroz različite ekonomske periode i
krize u zemlji?
– Uvek je bilo problema. Uvek. Ja ne pamtim neko srećno vreme. Jedino, jedan jedini put kada sam
slučajno u Jagodini na jednoj izložbi sreo tadašnjeg ministra Đukića, i ja mu priđem i kažem
gospodine ministre “dok dete ne zaplače, majka ga se ne seti”, šta je bilo kaže kaže, ja kažem
nemamo novca a samo što nismo počeli. Bio je već juni. A jul, početak jula je početak i Smotre.I
on kaže, koliko vam treba, napišite zahtev i donesite mi sutra u 7 sati ujutru u ministarstvo. I ja
celu noć kucam taj zahtev, piše obrazlažem finansije, odnesem u 7 sati ujutru, primi me u svom
kabinetu I ja mu predam zahtev. On kaže samo jedan momenat, izađe čovek i vraća se i meni
daje papir. Ja kažem šta je to? Kaže, to vam je ček na iznos koji ste tražili. Ja sam hteo da
padnem u nesvest. To je bilo neverovatno, takav odnos je bio i više se nije ponovio nažalost.
Kako ste uspevali da uskladite programske vizije i visoke umetničke kriterijume sa budžetom koji vam
je bio na raspolaganju?
– Uklapalo se. Uklapalo se, i ljudi su bili zadovoljni. Imali smo jako lepu saradnju sa Republičkim
zavodom za međunarodnu naučnu, kulturnu, prosvetnu i tehničku saradnju, taj ogroman naziv.
U stvari to je bilo Ministarstva inostranih poslova i preko njih oni su u stvari sklapali sporazume
među državne između naše zemlje i to u jedno vreme je bio naravno savezni zavod, a posle je to
prešlo na republiku i 2000. godine kad su došle promene, prva i ja mislim da je to i jedina
institucija republička koja je ugašena, bio je taj zavod. A samo da kažem, da smo preko tog
zavoda obezbeđivali ansamble, soliste iz celog sveta iz Angole, Senegala, Mozambika, ne znam
Kube, Brazila, Španije i nebrojeno zemalja i zaista je bila jako razvijena ta međunarodna saradnja
naše manifestacije i zahvaljujući republičkom tom zavodu.
Koje strategije ste koristili za promociju simpozijuma kako bi privukli mlađu publiku i turiste u Park
Bukovičke banje?
– Moram da kažem da tu nije pomagala, nešto, strategija zato što malo je bilo publike, malo je bilo
profesora, nastavnika na našim programima. To je bilo baš ovako začuđujuće na našim
programima. To je bilo baš ovako začuđujuće nije pomagala nikakva strategija. Oni koji su hteli
oni su dolazili. A treba i reći da su svi programi Smotre bili besplatni od početka tako reći.
Kako ste upravljali kustoskim i stručnim timom koji je zadužen za očuvanje i trajno postavljanje
monumentalnih skulptura u javni prostor?
– Postojala je jedna stručna komisija koju su sačinjavali direktor tada Aleksandar, Đonović koji je
akademski slikar po obrazovanj, bio je tu i arhitekta Ranko Radović, član komisije, bio je uvek
predsednik umetničkog saveta Simpozijuma. Ali najveći broj skulptura u tom početnom i
kasnijem period,mesta za lokaciju svojih skulptura radili su sami vaja, jer polazilo se od toga da
ako vajar zna da napravi skulpturu zna i da je postavi tako da ona najbolje deluje u prostoru.
Šta smatrate svojim najvećim menadžerskim uspehom tokom godine rada na ovoj manifestaciji?
– To moraju drugi da kažu. Zaista ne bih ne znam šta da kažem. Pa pretpostavljam da ima nešto
na šta ste veoma ponosni što vas je učinilo srećnim u nekom trenutku života. možda to što što je
uspelo da se održi uprkos svim brojnim teš teškoćama pa naročito posle bombardovanja recimo
kad je bilo zaista i teška situacija a i pre to kad smo imali onu krizu inflacija i ono ludilo i uprkos
svim tim problemima smotra je opstala i evo 60 punih godina je napunilo.
Iz vaše perspektive u kom pravcu menadžment u kulturi treba da razvija “Beli venčac” u narednoj
deceniji kako bi ostao konkurentan na globalnoj mapi kulturnih festivala?
– Mislim da ne bi trebalo da menja koncepciju,zato što je ona prepoznatljiva. Ja se sećam koliko je
raznih predsednika Opština iz raznih krajeva naše zemlje govorilo – da je nama ovakva
manifestacija šta bismo mi bili, koliko bismo bili srećni. Ona ima jako veliki publicitet i da evo sad
sam se setio jedne situacije.Televizija Novi Sad, je pravila jednu emisiju o Aranđelovcu i na ulazu
u park pita ljude o Smotri “Mermeri Zvuci” i tako. A jedan Valjevac, da t je bio kviz, postavili su

fotografiju “Starog Znanja” i pitaju koji je ovo grad i ljudi se javljaju sa raznih strana i
odgovaraju, razne gradove pominju ali ne pogađaju. I onda oni da pomognu kažu u tom gradu se
održava Smotra “Mermer I zvuci”, čovek je iz stopa rekao Aranđelac. Tako, da ova manifestacija
je jedan od sinonima Aranđelovca.
Kada je nastala skulptura Sfinga i koja skulptorska priča je vezana za nju?
– Pa Sfinga je rad Ivana Meštrovića i nastala je, ja mislim da je to bio projekat Kosovskog hrama
koji je Mešović bio zamislio, ali koji nikad nije realizovan. Koliko je meni poznato, ona je bila u
Belom dvoru i za vreme rata je oštećena prilikom bombardovanja. Jedan šrapner je odneo parče
na ruci, a jedan na grudima, i onda je maršal Josif Bros Tito rekao da nema smisla da u tako
reprezentativnom prostoru bude i jedna oštećena skulptura, pa je rekao, dajte izlijte je u bronzi a
original sklonite. Onda Muzej Narodni koji je inače vlasnik skulptura te i onih oko dvora, odlučio
je da nama, na desetogodišnjicu postojanja Simpozijuma, pokloni ovu skulpturu. Ne kao poklon,
nego samo ustupi na korišćenje skulpturu Sfinge i ona je postavljena na najvažnijem mestu na
ulazu u park. A u međuvremenu, Ante Marinović vajar koji je učestvovao više puta na našem
Simpozijumu je uspeo da dotera da zakrpi ona oštećenja, a pre neku godinu, stručnjaci iz
Beograda su radili i ja mislim da su još bolje doterali Sfingu, konzervacija i restauracija skulpture
je rađena.
U parku postoji još skulptura koje nisu nastale na simpozijumu “Beli Venčac”. Pored Sfinge još jedna
skulptura koja godinama i decenijama privlači pažnju Aranđelovčana, ali i svih posetilaca parka
Bukovičke Banje jeste i čuveni Lav. Kada je nastala ova skulptura?
– Lav je skulptura nastala negde za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu, ja mislim negde 1916.
godine na Venčacu. Naravno, radio je, ja koliko znam Peter Grant austrijski jedan oficir koji se
bavio i vajarstvom i radio je kao simbol pobede Austrije nad Srbijom. Naravno, tu je ispod bila
jedna zastava, srpska,koju taj lav gazi, ali posle rata ta skulptura je zatrpana, sklonjena je i bila
je gde se sada gradi novi hotel pored hotela “Šumadije”. Tu je bila jedna mala kućica i tu je bilo
jedno brdašce, tu je bila zatrpana, ja ne znam iz kog, da li zbog te zastave, ne znam koji je razlog
bio. Ali vremenom kiša je sprala tu zemlju i pojavila se skulptura i onda je ona preneta u u blizinu
gde je bila postavljena kod izvora “Pobeda”. Bila je i ona oštećena. Odvaljena je bila vilica i i nju
je rekonstruisao Ante Marinović, tada je čuveni naš vajar, verujem da je i sada, ali dobijao je sve
moguće nagrade u u ondašnjoj zemlji Jugoslaviji, je posle bio u svetu i vidim da je deca rado
koriste sada ona je usijana – ispolirana od upotrebe dečije.

„Ovaj tekst je deo  projekta „Beli Venčac: Od stene do simbola“ koji je sufinansiran iz Budžeta Opštine Aranđelovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”