BELI VENČAC: Od stene do simbola – Žene koje kroje kamen

 

 

BELI VENČAC: Od stene do simbola

Žene koje kroje kamen

Novinar: Maja Tomković

 

Vekovima je venčački mermer važio za mušku teritoriju – prostor u kome caruju teški čekići, surova snaga i muški znoj, i gde kamen ne prašta slabost. Govorilo se da je bela stena suviše ćudljiva i teška za nežne ruke. Međutim, leta 1966. godine u Aranđelovcu se dogodilo nešto što će zauvek promeniti istoriju jugoslovenske umetnosti.

Na tek osnovanom simpozijumu „Beli Venčac“, među pionirima koji su izašli na megdan planini, stale su i one: Angelina Gatalica, Mira Jurišić, Šošana Hajman… Žene koje su odbacile salonske ateljeje, obukle radničke kombinezone i ušle u samo srce kamenoloma.

Dok su im lokalni klesari prilazili s nevericom, one su u najtvrđem mermeru klesale modernu umetnost. Nisu samo vajale – one su ukrotile, razumele i krojile kamen. Ovo je priča o ženama koje su ukrotile planinu, ispisivale nove stranice ženske hrabrosti i ostavile nam večnost u nasledstvo.

Potpuna ravnopravnost u prašini Venčaca

U zvaničnim registrima ove smotre umetnosti ne postoji izdvojen broj koji precizno sabira samo žene vajarke od 1966. godine do danas. Organizatori ih nikada nisu odvajali, niti su ih tretirali kao „žensku sekciju“. One su u dokumentaciji zavedene isključivo kao ravnopravni, vrhunski vajari, bez rodnog predznaka, što svedoči o potpunoj profesionalnoj ravnopravnosti u prašini Venčaca.

Kakav je bio položaj vajarki i koliki je bio njihov doprinos u tradicionalnom muškom svetu klesarstva pitamo Tanju Vićentić istoričarku umetnosti?

– Doprinos je ogroman. Ova zbirka sadrži 13 skulptura koje su izradile žene. Reč je o izuzetnoj plejadi umetnica koje su učestvovale na simpozijumu „Beli Venčac“, počev od Olge Jevrić i Olge Jančić, pa sve do Lidije Mišić, Ksenije Ljubibratić, Vide Jocić, Mire Jurišić i izraelske umetnice Šošane Hajman. To su najznačajnija imena tog vremena. Od 1966. do 2000. godine, ukupno 11 vajarki izradilo je 11 skulptura koje su ostavljene na poklon u parku Bukovičke banje. Većina njih je potpuno samostalno izvodila svoje radove. Među njima treba pomenuti i Janu Viđan, izuzetnu vajarku tog vremena koja nas je napustila prošle godine. Nažalost, od 2000. godine do danas, ovoj zbirci su pridodate svega dve skulpture čije su autorke žene. To su dela Tamare Rakić i mlade umetnice Maše Paunović, čija skulptura još uvek čeka na zvanično postavljanje u parku. Ostaje nada da ćemo u narednim sazivima simpozijuma „Beli Venčac“ imati priliku da ugostimo još mnogo vajarki. 

Vredi istaći da su prve godine simpozijuma žene činile skoro 43% ukupnog broja učesnika (3 od 7 vajara). Taj prosek je retko koji svetski simpozijum tog vremena uspeo da dostigne.

Vizije uklesane u večnost: Priče iza skulptura

„Materinstvo“ – Angelina Gatalica (1966)

– Jedno od dela koja su ostavila dubok trag u kolekciji parka Bukovičke banje jeste skulptura „Materinstvo“ Angeline Gatalice, nastala na prvom sazivu 1966. godine. Čitavo stvaralaštvo Angeline Gatalice odlikuje lirska poetika; bavila se temama životinja, nežnosti i materinstva. 

Ovo je izuzetno delo čije je osnovno polazište bila figuracija. Autorka nije podlegla tadašnjoj klimi i pritisku da se bavi apstraktnom umetnošću, što je u tim modernističkim okvirima bio trend i prostor za eksperiment. Na sebi svojstven način, posebnom obradom kamena – suprotstavljanjem robusnih delova i glatkih, uglačanih površina – prikazala je jedan od najnežnijih trenutaka materinstva.

„Prisutnost“ – Mira Jurišić Kriković (1966)

Na istom sazivu 1966. godine nastala je i skulptura „Prisutnost“ autorke Mire Jurišić Kriković. Umetnica je tada u vajarskoj radionici izjavila:

„Moja skulptura zvaće se ’Prisutnost’. Ona neće biti ni realistična, ni apstraktna, već asocijativna. Ta figura sa tragičnim obeležjima saopštavaće da se dogodila neka nesreća, da se nešto strašno desilo sa čovekom. Ja ovde zaista predstavljam izuzetak po tome što svojoj skulpturi dajem takav smisao i zbog toga mi je pomalo neprijatno. Zamoliću zato organizatore simpozijuma da ’Prisutnost’ postave negde u prikrajku, na nekom skrovitom mestu parka.“

Želja autorke je ispunjena.

„Žena koja sedi“ – Šošana Hajman (1966)

–U parku se nalazi i skulptura izraelske umetnice Šošane Hajman, pod nazivom „Žena koja sedi“. Ljudska figura u sedećem položaju bila je česta tema njenog stvaralaštva, inspirisana arhaičnim oblicima drevnih kultura. Delujući u modernističkim okvirima, Šošana je bila izuzetno posvećena samoj obradi materijala. Ovo je predstava sedeće ženske figure bez psiholoških sadržaja i elemenata ličnosti. Poznat je intervju iz vremena kada je boravila na Venčacu: kada su novinari došli u radionicu želeći da saznaju koncept i ideju iza njenog dela, ona je kratko rekla da ne želi da razgovara, već da želi da izradi „čistu skulpturu“. Bila je to intuitivna umetnica, potpuno posvećena radu. Zanimljivo je da nije radila prema gipsanom modelu, već je klesala direktno u kamenu. Prepuštena sopstvenim osećanjima, mislima i idejama, stvorila je ovo delo, a njene skulpture danas krase brojne parkove širom sveta. 

U drugoj sezone simpozijuma, odmah sledeće 1967. godine, dolaze još dve autorke: Jana Viđan i Ksenija Ljubibratić.

–Ksenija Ljubibratić je vrlo brzo nakon svoje prve samostalne izložbe napustila Jugoslaviju i otišla u Pariz, gde se čitavog života bavila umetnošću. Skulptura izložena u Aranđelovcu je posebna i veoma zanimljiva u njenom opusu jer predstavlja raritet. Nastala u tom ranom periodu, u okvirima modernizma, ona prikazuje masivnu i kompaktnu žensku figuru. To je potpuna suprotnost njenim kasnijim radovima iz pariske faze, koje odlikuje tanka linija i tela koja nisu rađena od kamena, već od metala. 

Sa internacionalizacijom simpozijuma tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, svake godine je učestvovala makar jedna žena, poput Kordelije fon Denštajnen iz Švajcarske, Fransoaz Katlan iz Francuske ili naše domaće legende Olge Jevrić. U poslednjim decenijama žene redovno drže korak – na jubilarnim simpozijumima ravnopravno učestvuju autorke poput Tamare Rakić, kao i gošće iz Japana, Italije i Sjedinjenih Američkih Država.

Iako je redovna učesnica brojnih svetskih vajarskih manifestacija, učešće na „Belom Venčacu“ umetnici Maši Paunović bilo je prvo u Srbiji. Istaknuta srpska vajarka je na Međunarodnom simpozijumu skulpture „Beli Venčac“ 2023. godine radila skulpturu pod nazivom „Karma“.

Intervju sa vajarkom Mašom Paunović – arhiva RTV “Sunce”, avgust 2023.godine

Kakav je venčački mermer i kakav će oblik skulptura „Karma“ na kraju dobiti?

Maša Paunović: Kamen je odličan, ovaj naš lokalni venčački beli mermer je verovatno jedan od najboljih koje imamo u Srbiji. Nisam sigurna da li uopšte imamo još neki takav kamenolom. Materijal je sjajan za rad, lepo se obrađuje i jako sam zadovoljna.

Skulptura koju radim će se najverovatnije zvati ’Karma’. To je zapravo apstraktna skulptura geometrijskog oblika, koja iz tog svog svedenog geometrizma prelazi u nešto organsko i na kraju forme pušta svojevrsne ‘pipke’, da ih tako nazovem. Ideja je nastala još za vreme korone, 2019. godine, u manjem, galerijskom formatu kao skica. Sada će od te ideje zapravo nastati jedna potpuno druga skulptura, ali u ovom velikom formatu i od vašeg venčačkog mermera.

Koliko je aranđelovački park inspirativan za jednog umetnika?

Maša Paunović: Za vajara je izuzetno inspirativan, pre svega zbog bogate kolekcije koju imate u njemu. Svakako je lepo što možemo da stvaramo ovde, u neposrednoj blizini parku, i što ove skulpture možemo da posmatramo svaki dan – ovo je zaista divno mesto. Ipak, možda bi za nas koji pravimo puno prašine dok radimo sa mašinama bilo bolje da smo malo izmešteni, na primer u samom kamenolomu. To bi olakšalo rad, ali je i ovako definitivno inspirativno biti na ovom mestu.

Čuli smo da ste obišli ceo park skulptura?

Maša Paunović: Jesam, obišla sam ih još odavno. Inače jako volim da dođem u Aranđelovac. Poslednji put sam bila 2018. godine, upravo da bih obilazila park i pokazivala ga prijateljima iz inostranstva. Evo, sada sam ponovo dobila priliku za to, pa polako, s vremena na vreme, šetam sa kolegama. Već nekoliko puta smo obišli ceo park.

Iza Vas je dugogodišnji rad, veliki broj samostalnih i grupnih izložbi, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Koji je kamen najbolji za vajanje?

Maša Paunović: Najbolji je verovatno mermer iz Karare (Italija), pošto sam imala priliku da tamo živim i radim neko vreme. Baš sam se vezala za taj kamen, zavolela sam i taj kraj i taj materijal. Moje iskustvo mi govori da je to za mene lično najbolji materiijal, što naravno ne mora da važi za svakog vajara.

Uglavnom radim u mermeru, ne radim u granitu, jer su za njega potrebni drugačiji alati, a i dosta je tvrđi. Realno, mermer volim najviše i često radim sa njegovim različitim tipovima. Od naših domaćih, konkretno sam radila skulpture od ‘Plavog toka’ iz Brezja (Studenica), kao i od ovog venčačkog mermera. Sve u svemu – volim mermer.

U kojim prostorima se najčešće nalaze Vaše skulpture?

Maša Paunović: Moje velike skulpture se uglavnom nalaze u javnim prostorima širom Evrope, u velikom broju zemalja. Takođe, imam radove postavljene u Južnoj Koreji i Iranu.

Gde ste zamislili da stoji ova skulptura kada bude potpuno završena?

Maša Paunović: Iskreno, najviše bih volela da stoji u parku, jer mi je to i bila prvobitna ideja. Sviđaju mi se različita mesta, ali izuzetno zadovoljstvo bi mi bilo kada bi mogla da bude postavljena negde blizu dela Kendžira Azume, koji je moj omiljeni vajar. U svakom slučaju, moja velika želja je da ova skulptura stoji u parku ili u javnom prostoru grada Aranđelovca, kako bi pripadala ovim građanima i ovoj vrednoj kolekciji.

Skulptura „Karma“ trenutno se nalazi u ateljeu simpozijuma i čeka svoje trajno postavljanje u parku Bukovičke banje.

Istorijski osvrt: Trijumf talenta nad predrasudama

Kao istoričarka umetnosti, kroz prizmu vremena, ove žene koje su svojim talentom pobedile beli mermer vidim kao prave heroine svog doba. To su žene koje su u tom trenutku, pored izuzetnog obrazovanja, potpuno vladale teškom zanatskom veštinom. Ravnopravno su sa svojim kolegama vajarima dolazile na simpozijum i samostalno izvodile svoje skulpture, naravno, uz pomoć majstora koji su im bili na raspolaganju. To je zaista vredno divljenja. Imena koja sam nabrojala – a ima ih još – pripadaju umetnicama koje su kao prave heroine obeležile taj period.

Vreme prolazi, a godišnja doba menjaju lice Aranđelovca. Ali beli venčački mermer ostaje ponosan i netaknut. Više od pola veka nakon što su prve vajarke zakoračile u surovu belinu kamenoloma, njihova dela i dalje govore.

Priča o ženama koje su krojile kamen nije samo svedočanstvo o istoriji jednog simpozijuma. To je priča o potpunom trijumfu talenta nad predrasudama. One nisu tražile povlastice, niti su se plašile teškog čekića i prašine. Ušle su na teren koji je tradicionalno pripadao muškarcima, i iz njega izašle kao pobednice, ostavljajući nam umetnost monumentalnog formata.

Ove skulpture danas nisu samo ukras Bukovičke banje. One su spomenici ženskoj snazi, viziji i neprolaznosti. Dokle god beli mermer sija pod suncem Šumadije, živeće i priča o nežnim rukama koje su ukrotile najtvrđu stenu i dokazale da kamen nema rod, a da prava umetnost ostaje večno.

„Ovaj tekst je deo  projekta „Beli Venčac: Od stene do simbola“ koji je sufinansiran iz Budžeta Opštine Aranđelovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”