Hoće li naše lale ikada procvetati?

Fudbalska Srbija došla je do Holandije (nedelja, 18.00), zemlje lala, pa se prirodno nameće pitanje: ima li šta u ovom našem fudbalu da procveta ili je i poslednji pupoljak odavno uvenuo?

Postoji poraz koji boli zbog načina na koji je do njega došlo, postoji poraz koji boli zbog imena protivnika, a postoji i onaj koji boli zato što shvatite da više nije slučajnost.

Srbija je u četvrtak u Beogradu izgubila od Grčke 2:1, i to utakmicu u kojoj je povela već u četvrtom minutu, imala rezultat u rukama gotovo do samog kraja, a onda u petom minutu nadoknade primila gol za potpuni preokret.

Ali možda je najvažnije pitanje posle svega: da li je to zaista nekoga iznenadilo i razočaralo?

Odgovor je – nije.

Jer ono što se dogodilo protiv „helena“ samo je nastavak mnogo šire slike srpskog fudbala. Slika koja je poslednjih meseci postala toliko loša da više nije moguće svaki novi poraz posmatrati kao izolovan slučaj.

Počelo je sa klupskim, a nastavilo reprezentativnim neuspesima.

Crvena zvezda je ispala od Hapoel Ber Ševe u kvalifikacijama za Ligu šampiona, potom i od Viktorije Plzenj u kvalifikacijama za Ligu Evrope.

Partizan je ostao bez Evrope protiv Hetafea, dok u domaćem prvenstvu tavori u zoni ispadanja. 

Vojvodina i Železničar nisu uspeli da naprave ozbiljniji evropski iskorak.

A naposletku je na red došla reprezentacija. Isti problem, samo na najvećoj mogućoj sceni.

[embedded content]

Srbija je u elitnoj diviziji Lige nacija već na prvom stepeniku i, na papiru najlakšem izazovu od predstojećih šest, udarila u zid realnosti.

I već sada, umesto da težimo i razmišljamo o tome kako da napravimo iskorak, kako da se pobede najbolji i napravi rezultat koji bi otvorio bolju poziciju pred kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2028, ponovo računamo šta nam je potrebno da preživimo.

A upravo je to možda i najbolniji deo cele priče.

Budimo realni – nemamo više taj kvalitet

Treće mesto u Ligi nacija otvaralo je Srbiji put ka prvom šeširu kvalifikacija za EURO 2028. Posle poraza od Grčke, ta računica je praktično otišla u domen teorije.

Opet smo tamo gde smo toliko puta bili – popravljamo posledice, umesto da rešavamo uzroke.

Jer problem srpskog fudbala više nije samo rezultat.

Problem je što Srbija trenutno nema jasnu fudbalsku ideju kojom bi mogla da nadoknadi ono što nema u kvalitetu.

Nemamo dovoljno kvalitetnu odbranu, niti čvrstinu kojom možemo da zatvorimo utakmicu protiv iole ozbiljnog protivnika.

Nemamo vezni red sposoban da dugo kontroliše loptu, ritam i posed, da protivniku nametne utakmicu i natera ga da se brani.

Peđa Milosavljević/Starsport

Nemamo ni brzinu po bokovima kojom bismo mogli da napravimo razliku u tranziciji.

Da ne govorimo o nemanju kreativnosti da individualnim potezom rešimo utakmicu, kada nam već sve gorepomenuto ne ide u korist.

I što je možda najgore – nemamo dovoljno igrača koji bi svojim trenutnim statusom u najvećim evropskim klubovima pokazali da Srbija ima novu generaciju spremnu da preuzme odgovornost.

Mladi ne igraju dovoljno. Stariji su uglavnom već iza vrhunca karijere.

A oni između dve generacije, koji bi trebalo da budu nosioci, ne igraju u „ligama petice“ ili Ligi šampiona na način koji bi reprezentaciji doneo dodatni kvalitet. Čast Strahinji Pavloviću kao izuzetku.

Veljku nije lako

Zato Veljko Paunović trenutno nema ono što je možda svakom selektoru najpotrebnije – prostor za manevar.

Nije lako napraviti ozbiljnu reprezentaciju kada vam roster ne nudi mnogo različitih rešenja.

Nije lako ni kada vas raspored odmah tera da tražite odgovor protiv najboljih. A baš protiv takvih je Veljko morao na crtu.

Engleska 0:2, Španija 0:3, Grčka 1:2. A sada dolaze Holandija i Nemačka. I to ne po jednom.

„Lale“ nam stižu u Beograd, a zatim idemo u Minhen, pa Ajndhoven. Tri utakmice protiv reprezentacija koje pripadaju samom vrhu evropskog i svetskog fudbala.

I tu više nema prostora za priču o lošem danu, nesrećnom golu, promašenom ziceru ili jednoj izgubljenoj lopti.

Jer kada vam se ista stvar ponavlja protiv različitih protivnika, različitih stilova i na različitim stadionima, onda više nije reč o incidentu.

Onda je reč o obrascu.

Peđa Milosavljević/Starsport

Srbija može da promeni formaciju. Može da promeni još 44 igrača (koliko je isprobao Paunović od dolaska). Može da promeni kakav god želi pristup. Može da bude agresivnija, defanzivnija ili hrabrija sa loptom.

Ali ne može preko noći da promeni činjenicu da joj nedostaje kvalitet. Na previše pozicija.

Zato utakmicu sa Holandijom ne možemo da posmatramo nikako drugačije sem kao još jedan test koliko ova reprezentacija u datom trenutku zaista može.

Klubovi su već platili cenu svojih problema, a sada je red na „orlove“ da pokažu postoji li još nešto što može da se spasi.

Možda baš zato Holandija dolazi u najgorem mogućem trenutku.

A možda nam stiže u – najboljem.

Jer ako Srbija želi da sazna gde se zaista nalazi, teško da može dobiti bolji ogled od utakmice protiv jedne od najboljih evropskih reprezentacija.

Da li ova Srbija može da igra protiv najboljih i, postoji li, uopšte put kojim ova reprezentacija može da napravi iskorak?

Ili je srpski fudbal zaista stigao do tačke od koje više ne može da nastavi po starom?

Poslušajte Marka Nikolića

Srbija trenutno nema mnogo stvari na koje može da se osloni, ali jednu ne bi smela da izgubi – osećaj šta znači igrati za reprezentaciju.

Marko Nikolić je nedavno rekao rečenicu koja možda najbolje opisuje ono što se od ove generacije očekuje u trenutku kada više nema mnogo prostora za popravni:

„Kada se čuje himna ‘Bože pravde’, mora da se umre dole na terenu za Srbiju“

To nije zahtev da Srbija pobedi Holandiju po svaku cenu. Nije ni obećanje da će se time rešiti problemi koji su se godinama gomilali.

Ali jeste minimum minimuma koji moramo da vidimo.

Jer kvalitet može da bude (i jeste) sporan, forma promenljiva, taktika pogrešna, protivnik bolji. Sve to fudbal dopušta. Ono što ne bi smelo da bude upitno jeste koliko je neko spreman da uradi kada obuče dres Srbije.

Zato Gudelj par minuta po ulasku sa klupe ne sme ni pod tačkom razno da zakasni na uklizavanje Cimikasu, koji i posle 95 minuta sprintanja po levoj strani, uspeva da bude brži od njega i u punom trku namesti gol Duvikasu za 1:2.

Naravno, nije Gudelj kriv za hronične bolesti srpskog fudbala, ali jeste mali pokazatelj onoga kako bi trebalo, odnosno, ne bi smeo da izgleda doprinos svežeg igrača sa klupe.

Ako je, uopšte, spreman da „pogine“ za nacionalni dres. Ne samo on, već svi koji izađu na teren.

Ako već nema dovoljno kvaliteta da nadoknadi sve ono što joj nedostaje, onda Srbija počev od Holandije u Beogradu mora da pokaže ono što je Marko Nikolić nazvao – umiranjem na terenu.

Ako nemamo ni to, pa dobro – postoji i ta B divizija Lige nacija…

Izvor: b92.net